Lost In Your Soul

Voli me ponovo.

Trenutno sam u autobusu,razmišljam zasto mi je sve ovo trebalo u životu.Lepo sam sebi rekla da neću da pogledam ni jedno muško, bar ne do daljnjeg. I evo, iste sekunde kada sam to prekršila ovo se desilo. Jednostavno sam sve to trebala da ignorišem i ništa od ovoga se ne bi desilo.

Da li je ispravno što sam ovo uradila? Možda sam trebala da ga poslušam, ipak je za sve kriv Alec na neki način. Ipak sam ubedjivala sam sebe da sam u pravu i da sam učinila pravu stvar.Mislim bar se nadam da jesam. Koliko  god mrzela sebe zbog ovoga, ovo jeste ispravno, on mene ne zasluzuje. A tako mi nedostaje. Ne ne, ne smem tako da mislim.

Duga trosatna vožnja se završila, u međuvremenu sam zvala Karin da me sačeka. Moji su otisli u Italiju na odmor par nedelja, tako da sam sama sa Mimy, ona je trenutno na predavanju.

Nakon poziva sam zaspala još uvek umorna od predhodne noći.Uskoro sam stigla i Karin me je dočekala sa osmehom, nisam želela ništa da joj govorim, koliko god je volela ona nikako ne može da mi pomogne sada. 

Pre nego što sam otišla po Mimy u školu Karin mi je pomogla sa stvarima. Dogoovorile smo se da kasnije idemo na kafu, a odlučila sam i da se javim Nicol, jer ona jedina zna gde sam.
-Hej stigla sam.
-Uh, okej, i dalje mislim da nije dobro to što si otišla bez traga. Lucas te traži svuda. Dylan je poludeo, ne znas kakvu si pometnju napravila.

-Znam, ali ovako je najbolje, i za mene i za njega. Samo im reci da prestanu da me traže, dobro sam okej?

-Dobro, čuvaj se.

Mimy i ja smo ručale njene čuvene nudle. Prosto ne mogu da verujem kako je porasla i sazrela. Stvarno mi je nedostajala. I koliko sam mrzela ovaj grad sve mi je nedostajalo, ljudi koji gunđaju na ulicama, stare bake koje komentarisu svakog ko im se nađe na putu. Starog poštara Marka i njegovu beskonačnu borbu sa Alaricovim psom. Miris kolača iz Frankove pekare.

Činilo mi se da nikada nisam zapravo videla koliko je grad zapravo lep. Odlucila sam da malo prosetam po kraju sa Karin pre kafe.

-Hej hajdemo u Operu, sada imaju i dnevni kafić.

Flashback mi se vrti u glavi. Sve mi je mutno. Nicolin rođendan, Lucas udara u mene, vičem na njega, par vodki, i blackout.

-Hello, zemlja zove Freyu.Idemo?

-Amm,ajmo u onaj novi "My time", stvarno želim da vidim kako je tamo.

Nisam mogla da odem u Operu i tako opet uništim sebe.Došla sam ovde da pobegnem od njega, ali nisam se nadala da će to biti ovako teško. Iako nisam znala da smo zivieli u istom gradu do skoro, North Riverdale me je i te kako podsećao na njega.

Bože Freya pogledaj se, kako si samo jadna ne možes  ni da izgovoris njegovo ime.

Patetično.

Nakon pića i dobrog razgovora, vratila sam se kući i dobro se naspavala.

Sutra je novi dan i vreme je da se vratim svojim obavezama.

*time skip*

Proslo je par dana od mog dolaska ovde. Ne mogu da lažem, da mi Lucas ne nedostaje. Jebeno boli svaki trenutak bez njega.
Navikla sam na njegove jutarnje zadirkivanje i propalo kuvanje. Nisam postala zavisna od njega ali nedostajao mi je.
Ustajem mrzovoljno, pola šest je. Danas Mimy ide na ekskurziju a pošto moji nisu to ja moram da je ispratim.

-Okej spakovala si sve. Punjač? Četkica?
Krenula sam da joj butam po torbi, gledajući da li je sve tu, iako sam to uradila pre 15 minuta.
-Prekini da brines gora si od mame, zakasniću zbog tebe.
Dobacila mi je.
Pošto je stanica bila blizu naše kuće pomogla sam joj sa torbom i ispratila je.
Super sad sam potpuno sama.  Već je pola osam znaci nema meni spavanja.
Otvaram frižider, prazno.
Odlučila sam da naručim dostavu.
Dva klub sendviča i jedan banana smuti.
Mislim da će to biti dovoljno za doručak. Stvarno treba manje da jedem. Pošto im je trebalo sat vremena da sve dostave, na brzinu sam se istuširala.
Taman kad sam obukla svoj omiljeni šorc i majicu sa bananama čula sam zvono.
Tačno na vreme, pomislih.