Druga šansa Završena

Dvadeset sedmo poglavlje

Celu noć nisam spavala, pokušavam da shvatim šta se večeras tačno dogodilo. Zvuči nestvarno ali najveća ljubav mog života trenutno spava na mom kauču. Neverovatno. . .

Tek što sam sklopila oči, oglasio se alarm.  Tačno je sedam časova, moje uobičajeno vreme za ustajanje. Imam taman toliko vremena da popijem kafu i spremim Lenu za vrtić.
"Leno ljubavi," nežno je budim, ljubim joj bucmaste obraze i milujem glavicu." "Budi se,ljubavi ideš u vrtić."
Lena je velika spavalica i jako  teško se budi." Hajde dušo, moramo da idemo." Pokušavam da je probudim ali ne ide mi baš od ruke.
"Ena nece u vutic",sneno mi odgovori i pokrije se preko glave.
"Znam ljubavi da ti se spava ali moraš, mama mora da ide na predavanje. "
"Hajde Lenice ustani polako" podignem ju nekako iako se sva opustila i odbija da sarađuje.
"Ena nece...motite mamice, motite."
Moja lukava devojčica, kao i uvek kada želi da istera po svome ne bira načine ni  sredstva. Gleda me tužno svojim plavim okicama, slopila je ruke i moli.
Bože, "Iver ne pada daleko od klade."
Odmahujem glavom, tačno znam u kom pravcu ide ovo jutarnje ubeđivanje. Glavni i odgovorni krivac za njeno" Ne idenje u vrtić" je deda Miloš. Kada god je slobodan i ima priliku da je čuva taj dan preskoči vrtić.
Mada, kada malo bolje razmislim. Zlobno se nasmešim, dan je upravo postao sunčan i lep.
"Halo tata! "
"Majo,sine otkud ti ovako rano"?primećujem zabrinutost u Miloševom glasu.
"Htela sam da te pitam da li si slobodan danas?"
"Jesam, a zašto? "
"Leni se ne ide u vrtić. "
Znam unapred da neće odoleti.  Zar dedina ljubimica i mezimica da uradi nešto protivno svojoj volji.Taman posla.
"Dolazim odmah, ništa ne brini."
"Tata", zastanem i udahnem duboko," još nešto želim da ti kažem.  Nećeš biti sam, imaćeš pomoć oko čuvanja Lene."
"Stvarno,otkud to ? Ti znaš da nama niko ne treba, super se snalazimo."
"Znam tata, ali mislim da će njemu definitivno biti potrebna tvoja pomoć, pošto će on ubuduće čuvati Lenu."
"Majo sine ništa te ne razumem. O kome pričaš? "
"Tata, sinoć se pojavio Ognjen."
Tajac.
"Halo, tata, jesi li tu?"
"Jesam. Majo, da li mislimo na istog Ognjena?"
"Da, mislimo."
Mirno odgovorim. Milošu sam pre nekoliko godina priznala da je Ognjen otac od Lene, tako da je upoznat sa našom nesrećnom pričom.
"Ništa ne brini sine biće mi zadovoljstvo."
Ups, Miloš zvuči krajnje osvetnički. Ognjene drž' se dobro, vreme je za naplatu starih dugova.
"Pobedila si Ena, ne ideš u vrtić čuvaće te deda."
"Jupi!Jupi!"
"I još nešto sećaš se onog tvog pacijenta od sinoć."
"Aha, Ogi."
"Moraćeš i danas da ga lečiš, ostao je da prespava kod nas, mnogo ga je bolelo.
Dobjo mamice, ne bjini."
"Spavaj još malo dok ne dođe deda."
"Ne,mamice mojam po ek, Ogija boji nos."
I toliko o spavanju.

Obukla sam uske crne pantalone i zelenu tuniku, kosu sam splela u pletenicu.Malo šminke i spremna sam.
Lena ne obraća pažnju na mene, trenutno se zanima sa lekarskom torbom.
Ulazim u dnevni boravak,  ostajem bez daha, usnuli Ognjen, svukao je majicu i spava go do pojasa, isklesani stomak i mišićave ruke.
Zurim u grešnika koji spava snom pravednika. Prođem pored, iz pricipa okrenem glavu, ne želim da ga gledam ali zato bezobrazno pravim buku.
Dok kuvam kafu, namerno lupam kuhinjskim elementima, ispuštam Leninu šerpicu iz ruke koja prodorno odzvanja po pločicama, misija uspešna bezobraznik probuđen.
"Majo, ljubavi!" Najzad je ustao, stoji na metar od mene i proteže se.
Uh,osetim poznatu vrućinu kako me obuzima. Majo kretenu zatvori  usta i prestani da sliniš.
"Dobro jutro!"promumlam i spustim pogled
"Dobro jutro, ideš li negde?"
"Da, idem."
"Gde je Lena?"
Nisam stigla da mu odgovorim, kao furija je uletela sa svojom lekarskom torbom.
"Ogi, jesi  li dobjo?" Zabrinuto pita.
"Jesam malena, sada sam mnogo bolje."
"Ognjene,tražio si više vremena, dobio si."
"Pažljivo slušaj i pamti, Lena kod kuće obično doručkuje oko osam, frižider je pun, snađi se."
Zuri u mene zbunjeno.
"Majo, osta...ostavljaš ...nas...same? "
U najmanju ruku zvuči prestravljeno, pretpostavljam da nema iskustva u čuvanju male dece.
"Naravno, to si želeo!"
"Da ali..." muca i vrpolji se od nervoze, navlači majicu preko glave. Uh.
"Dakle, Lena doručkuje u osam užina u deset i ruča u jedan. Pre ručka voli da se prošeta. Kada je raspoložena  hoće i da spava. "
Užurbano ispijam poslednji gutljaj kafe i pripremam se za polazak.
"Ali Majo kako ću sam, ja nisam nikada..."
"Nisam ni ja, pa kao što vidiš snašla sam se."
"Ne bjini Ogi, ja cu da te cuvam. "
"Ah, da ne zaboravim doći će i Miloš, to je Lenin deda i ne brini on sve zna."
Stavim akcenat na to"Sve zna".
"Ljubavi mamina budi dobra", pomazim  je i poljubim u obraze.  Zatim se slatko nasmešim i  mahnem izgubljenom Ognjenu.
Osećam se predivno, preporođeno.
Život je opet lep.