Druga šansa Završena

Trinaesto poglavlje

Cele nedelje sam nedostupna, nikome se ne javljam. Pravim se da me nema. Tako se i osećam. Ne postojim.
Telefon mi je isključen, ne želim ni sa kim da pričam. Život mi se svodi na predavanje, šivenje, plakanje i tako u krug. Ognjen me nije tražio, a Marija i Tea ne insistiraju, znaju da ću se javiti kada budem spremna.
Usporenim i umornim pokretima pakujem stvari u ranac, priređujem se za polazak kući. Opet sam u studiju dočekala skoro ponoć, kada me Jeca pozove.
"Majo druže, kako si?" Zabrinuto klima glavom i cokće. "Ne pričaš, ne jedeš, samo radiš, dokle više tako? "
"Ne brini Jeco Pereco, biću dobro." "Samo..." uzmucam jer mi se opet steškalo." Samo još malo, proći će... "Ne znam koga tešim sebe ili nju.
Zagrli me nežno i iskreno kao da mi je ona majka, a ne Verka koja je cele nedelje okupirana novogodišnjom toaletom pa nije ni primetila moje neraspoloženje u utučenost.
"Dušo mala, nemoj toliko da se kidaš, ako on ne zna šta je izgubio nije ni vredan tvojih suza. Čuvaj ih, nemoj olako da ih razbacuješ."
"Važi Jeco ne brini."
Zahvalno je pogledam, prija mi ova pažnja.
Volela bih kada bi i moja majka ponekad samo ..." Odmahnem glavom i oteram sulude misli...
"Biću dobro, obećavam".
"Sada pravac kući, pojedi nešto i naspavaj se . Sutra je veliki dan. "
"Da, sutra je revija!"
Jadno odglumim ushićenje. Svi su tako srećni i uzbuđeni zbog toga. A meni se samo plače.
Ostatak ekipe je u hotelu, ostale smo samo Jeca i ja da završimo neke sitnice.
"Vidimo se dušo. "
Cmokne me još jednom u obraz.
"Vidimo se. "
Koračam lagano prema mojoj vernoj bubi i onda ga ugledam. Preseče me oštar bol posred grudi. Protrljam dlanom bolno mesto.
Moj Ognjen, moj lepi i zgodni Ognjen. Ostanem bez daha kao i uvek kada ga vidim.. Sa rukama duboko zabijenim u džepove farmerki i crnoj kožnoj jakni ležerno stoji naslonjen na moj auto. Gleda me namršteno svojim plavim očima i strelja pogledom od koga mi se ledi krv u žilama.
Srce izdajnički krene da lupa.
"Ognjene?! "
"Majo!?"
"Šta hoćeš? Svađalački pitam? "
Stojim na metar od njega, ne usuđujem se da mu priđem bliže.
Ne prestaje da zuri u mene. Miriše grešno, miriše na Ognjena, moj omiljeni parfem. Trudim se da ne pokažem kako deluje na mene. Hladnokrvo ga gledam.
"Majo moramo da razgovaramo. "
"Nisam sigurna da imamo o čemu. Sve je jasno da jasnije ne može biti. "
Uspravi se i provuče nervozno prstima kroz kosu.
"Majo, ja sam po.."
"Pojebao drugu, nekoliko dana, pardon celu nedelju nakon što si meni oduzeo nevinost. Svaka čast! Nisi gubio vreme. "
Odstupi naglo korak nazad, kao da ga vređaju moje reči.
"Kaješ li se?"
Optužujućim glasom me pita i ponovo se nasloni na auto.
"Ne želim da pričam o tome." Drsko odbrusim.
Ne kajem se, kajem se samo što sam se naivno zaljubila u najvećeg igrača kojeg sam ikada upoznala.
Priđem bliže i izvučem ključeve od kola.
"Ognjene, videla sam i čula sve što je trebalo, nema potrebe da mi dodatno objašnjavaš, u redu je. "
"Pomeri se sada , umorna sam hoću da idem kući. "
"Odlazim u Ameriku za dva dana, nisam želeo da odem, a da se ne pozdravim. "
"Molim!" Kroz glavu mi odjekuju grozne reči ODLAZIM,ODLAZIM...
Boli me tako jako da bih vrištala na sav glas, ali ponosno čutim. Čvrsta kao kamen, hladna kao santa leda, ne pokazujem da se raspadam.
"Dobro, Ognjene! Srećan ti put! "
"Možeš li sada," lagano ga dotaknem po ramenu," da se pomeriš."
Kako bih mogla da umrem na miru!
Hvatam se za bravu kao davljenik za bovu kada me s leđa pritisnu svojim toplim i čvrstim telom.
"Majo, Majo", ponavlja moje ime mrzovoljno i tužno. Ne liči na čoveka koji trijumfuje zbog svog osvajačkog pohoda.
"Zar sam baš tako neugledan i loš"?
"Zašto ti nisam dovoljno dobar?"
Mumlja i ljubi mi kosu. Sklopio je obe ruke oko mog struka i drži me u zagrljaju. Ruke su mi zarobljene pored tela ne mogu da se pomerim, sa jedne strane je njegovo toplo telo ,a sa druge udaram u auto.
Ne razumem ni jednu jedinu reč koju mi šapuće, ali zato mogu jasno da zamislim sliku brinete u njegovoj košulji i donjem vešu. Taj prizor me natera da reagujem, otrgnem se nekako od njega, to jest okrenem se besno i odgurnem ga snažno od sebe.Iznenadi ga moja žustrina i ljutnja.
"Nemam pojma o čemu pričaš i ne zanima me."
"Idi tamo odakle si došao, kamo sreće da te nisam nikada ni upoznala doneo si mi samo jad i bedu."
"Žao mi je što se osećaš tako. Meni si ti i dalje nešto najlepše što mi se dogodilo." Toplo i milo me gleda , jebote izludeće me njegove nagle promene raspoloženja.
"Ognjene šta ti u stvari hoćeš od mene?"
Spusti nemoćno ramena.
"Povredio si me, mislila sam da si ti ..." Pa, znaš već kako to naivne devojke uvrte sebi u glavu. Onaj pravi, jedini... "
"Idi sada molim te". Trudim se svakim atomom mog povrđenog bića da ne zaplačem.
"Lepe su vam fotke! Nadam se da je on po tvojoj meri. "
"O čemu jebote pričaš?"
Puknem od besa.
Zakuca me uz hladni auto, i opet priljubi svoje telo uz mene.
Unosi mi se u facu i reži kroz zube, skoro pa me dodiruje svojim mekim usnama.
Uzdahnem glasno. Prija mi njegova blizina, telo me izdaje.
"Ja ti nisam dobar da me upoznaš sa roditeljima, nisam ti dobar da me pozoveš na vašu otmenu zabavu, ali zato je on po tvojoj meri. Zar ne devojčice? Pravi tatin sin. "
"Može li on da te natera da ovako uzdišeš kada te dodirne? "
Fotografije, on... Prebirem po glavi, o čemu jebote priča... kada mi iznenada klikne. IGOR jebeni Vičentijević.
Znači o tome je ovde reč?
"Video si fotografije sa glupe zabave"?Dreknem
"I šta onda? Brže bolje si kao prava kukavica požurio da mi nađeš zamenu, nisi mi dao priliku da objasnim, da se branim. Odmah si prešao u napad."
"Šta da objasniš sve je tako očigledno!"
Sjebao nas je, a da nismo imali šansu da ispravimo pokvareno. Zašto si tako slep? Zar ne vidiš da umirem za tobom.
"U pravu si".
Čujem svoj glas kako mu odgovara.
" Za sve si u pravu". Besomučno lažem.
"Pusti me sada da idem, rekli smo što smo imali nema razloga da više gubimo vreme na glupe razgovore. "
Pokušam da uđem u auto ali me opet spreči.
"Majo, zašto?"
Gospode bože, smiluj mi se!
Drži se za mene, ne pušta me, steže me za ramena i privlači sebi, dišemo jedno drugom u lice.
"Šta zašto? "Zarežim.
"Zašto on ,a ne ja? "
Odmahujem glavom.
"Ognjene, ne postoji on, postoji samo ona, sećaš se nosila je košulju i zove te Dušo. "
Nakrivi usne i nasmeje se nekako mučno, jadno.
"Ona je greška, glupost...
"Ništa se nije dogodilo,samo ...."Prekinem ga u pola rečenice.
"Naravno da nije. " Ironično kažem, a ne verujem mu ni reč.
"Zbogom Ognjene", izvučem se nevoljno iz njegovog zagrljaja i sednem u auto.
"Zbogom devojčice", umorno promumla.
Ubacim u brzinu i odjurim.
Ne znam kako sam stigla do kuće, plakala sam neutešno celu noć.