Druga šansa Završena

Dvadeset četvrto poglavlje

Ognjen

Život bez Maje nije život. Postao sam senka nekadašnjeg Ognjena pretvorio sam se u mašinu koja ništa ne oseća, koja je programirana samo da radi. Vremena za emocije nemam, viđam se samo s kim moram. Posao mi nikada bolje nije išao, kako i ne bi kada sam se sav podredio poslu.
Od one kobne noći prošlo je skoro četiri godine. I dan danas kada se setim dođe mi da nešto razbijem i uništim.
Njegov zlobni smeh pamtiću dok sam živ.

Te večeri završio sam ogromni posao. Usaglasio sam se sa kompanijom za koju radim oko uslova i mog definitivnog prelaska  u Srbiju, sve je išlo kao podmazano i mnogo brže nego što sam očekivao.
Sav srećan pozvao sam Maju da joj kažem da ću doći mnogo brže nego što smo se nadali.
Zbunio sam se kada sam čuo nepoznati glas, pomislio sam da sam pogrešio broj. Međutim kada me je nazvao po imenu i pomenuo Maju poludeo sam.
Jebeni Igor, otkud on u Budvi? Maja ga nije pominjala. Otkud mu uopšte njen telefon? Misli mi rade munjevitom brzinom sto kombinacija vrtim u glavi, ni jedna mi se ne sviđa.
"Gde je Maja? "
"Ogiša, Ogiša, onakva ženska se ne ostavlja sama, a ti si je još poslao na more. "Ccc
" Vičentijeviću ne zajebavaj daj mi Maju na telefon."
Pao mi je mrak na oči, znam da me podjebava ali obuzela me je ljubomora zgromio bih ga da mi je bliže.
"Maja ne može, tušira se, znaš kako je vrelina more ovo ono…"
Stežem ruke u pesnice, telefon mi krcka u rukama, "Igore kada te dohvatim najebao si. "
"Reći ću joj da si zvao čim mi se pridruži?"
"Gde da ti se pridruži? Pa u krevetu , svi su u provodu, a mi smo sami."
Oblio me je hladan znoj, ne verujem u ono što čujem. Majmunčina me namerno provocira. Znam, ne bi Maja nikada sa njim.
Besan sam i razjaren, ubija me ljubomora, ne mogu da ga podnesem.
Magarac mi je prekinuo vezu.
Kao sumanut zovem, nadam se da me samo zajebava jer sam mu pre nekoliko meseci propisno razbio  njušku. I nije mi žao.
Zašto mi se ne javlja? Zašto me ne pozove i kaže da je sve ovo neslana šala.
Zašto?
Zašto mi nije rekla da je i on sa njima? Zašto je lagala?
U stvari nije lagala samo je zaobišla istinu, što je otprilike isto.
Milion pitanja zašto, a nemam odgovor ni na jedno.
Spremam se da je opet pozovem kada primetim da mi je stigla poruka. Otvorim i imam šta da vidim.
Trljam oči u neverici, odmahujem glavom. Ne, ne jebote ne!
Moja ljubav, moja devojčica, polugola u zagrljaju sa drugim muškarcem.
Jebeni Igor.
Listam fotke, ovlažile su mi oči, besno ih protrljam. Jebote plačem kao najgora pička.
Otvorim poslednju , ima i komentar.
Ogiša ovo sam večeras ljubio. Devojčicin mladež na bedru u obliku srca.
"Jebote, ne ne, … polupao sam i telefon i računar. Doživeo sam potpuni slom.
"Zašto Majooo", galamim na sav glas, lupam sve što mi dođe pod ruku.
Slomila me je, uništila, ubila me je moja devojčica.
Nekoliko dana se nisam treznio.
Onda sam se sabrao i shvatio da ipak moram u Srbiju. Ostavio sam mnogo nedovršenog posla. Vreme je da pokidam svoju vezu sa Beogradom
Da ne zaboravim poslodavcima sam javio da odustajem od selidbe. Bili su više nego zadovoljni, ipak im se nije im se gubio jedan od boljih ljudi u timu.

Umornim i bezvoljnim koracima uđem u kuću, jedino što me  ovih dana drži u životu je alkohol, viski, konjak. Što jače to bolje! Pijem halapljivo, lečim bol žestinom,konačno skupio sam dovoljno hrabrosti, palim telefon. Vreme je za suočavanje.
Od smrskanog  telefona  u životu je ostala samo kartica koju sam ubacio u neki  stari  telefon.
Stotine propuštenih poziva, celo društvo me je zvalo.
Kakvi su mi to drugari kada su mi tako zabili nož u leđa?
Zvali su Igora da ide sa njima. Boli ih kurac za mene. Dobar sam samo za provod.
Zvala je i Maja, šta li ona ima još da doda? Zar joj nije dosta?
Navukla me je, zaljubio sam se kao poslednja budala, a onda mi je rastrgla srce. Baš sam jadan .
Viskijem sam se lečio celi dan i noć. Marko, Nikola , Maja,pozivi se smenjuju.
"Halo,Majo!"
" Ogi, ljubavi moramo da razgovaramo?"
"Moramo " šta još ima da se kaže sve je tako jasno" ili ne moramo"? Ravnodušno odgovaram, a nije mi do života. Boli me u grudima hoću da prsnem.
Došla mi je u kuću sva nežna i slatka, gledam je i jedino što trenutno želim da je snažno  zagrlim. Zaboravio bih Igora, sve bih joj oprostio koliko je volim.
Ali koliko god  pokušavam stalno su mi  pred očima  njihove zajedničke fotografije.  Bude u meni bes i ljubomoru. Ludim, mozak mi se raspada.
" Zašto si takav, šta nije u redu?"
Misli da sam ljut jer mi nije spomenula Igorovo prisustvo u vili.
Jebe me u zdrav mozak. Pravi se naivna, misli da mogu da pređem preko takve stvari. Da li je normalna?
"Ogi je te volim", najzad dugo očekivano priznanje, da mi je to rekla pre dve nedelje skakao bih od sreće. Ovako imam želju da je zadavim od muke. Sve je sjebala.
"Mrzim te, gubi se odavde." Zuri u mene uplakana, valjda vidi da se preračunala i da nisam baš tako mek i naivan. Uhvatim je za nadlakticu, kontrolišem se iz sve snage da ne udahnem miris njene  kose ,miris breskve po poslednji put. Izbacio sam je iz kuće, iz života. Ostavljam je i ne znam kako ću da je prebolim.
Razmišljam, premotavam film u glavi,pokušavam da shvatim kako je sve otišlo u kurac ?
Svi zajedno su otišli na more,zbog toga sam bio nekako mirniji. Očekivao sam da će je možda čuvati za mene. Razočarali su me!
Znali su da je volim, zašto je bar malo nisu pripazili.
U afektu sam napisao na tablu da prodajem kuću. Pokupio sam svoje svari i otišao prvo u Kragujevac kod majke, a onda nazad u Ameriku. Ne planiram skoro da se vraćam.
Rešio sam da počnem ispočetka, da pokušam da je zaboravim.