Druga šansa Završena

Dvadeset i treće poglavlje

Ne plačem jer sam upravo završila sa plakanjem.
Kako je mogao? Nije mi dao šansu da se branim, nije mi dao šansu da mu kažem da sam trudna.
OSTAVIO NAS JE!
Kunem se da od ovog trenutka zaboravljam da je ikada postojao u mom životu.
Njegovo ime više neće preći preko mojih usana.
Kako ću zaboga saopštiti roditeljima da sam u isto vreme trudna i ostavljena?
Plašim se.
Dovezla sam se nekako do kuće i parkirala bubu. Svetla su upaljena, znači da su tu negde.
Srce mi udara, hoće da iskoči iz grudi. Nervoznim pokretom obrišem znojne dlanove o farmerke. Skupljam hrabrost za ono što tek sledi. Moram sve da im ispričam. Nema mi druge.
Kome drugom da se obratim ako ne njima?
Ja sam im jedino dete, pomoći će mi, imamo više nego dovoljno. Bodrim sama sebe.
Dete će rasti bez oca ali imaće majku, babu i dedu. Fakultet mogu da pohađam sve dok ne uđem u deveti mesec trudnoće, nakon toga ću napraviti kratku pauzu. Biću vredna i učiću do poslednjeg ispita, neću odustati. Moja beba mi neće biti kamen spoticanja već razlog da uspem.
Sve sam unapred usplanirala, skoro da se osećam za mrvicu bolje, ignorišem razarajući bol u grudima, koji mi ne dozvoljava da normalno dišem.
Imam sreće, Verka i Miloš su u dnevnom boravku, trenutno gledaju neku seriju.
Kuc, kuc!
"Zdravo mama, tata! "
"Zdravo sine,uđi slobodno."
" Majče ćero, lajsaš ceo dan",ccc.
Ne obraćam pažnju na Verkin komentar.
"Možemo li na trenutak da porazgovaramo? "
Ozbiljnim glasom ih pitam.
Miloš je radoznalo skrenuo pogled sa TV ali Verka i dalje zuri u ekran.
"Majko?"
Skrenem joj pažnju na sebe.
"Dobro, dobro, slušam samo budi brza, će mi prođe cela epizoda".
"Majko ovo je ozbiljno", mirno kažem.
"Znam Majo, kod tebe je uvek pitanje života i smrti. "
"Reci sine slušamo te", nestrpljivo je prekine Miloš.
"Hvala tata. "
"Imam.. ozbiljan.... problem i vi ste prvi kojima se obraćam za pomoć? Značajno me pogledaju.
" I molim vas da me saslušate jer ovo nisam planirala, desilo se iako sam preduzela sve mere da se ne desi.. "
"Šta Majo,pobogu, reci nemoj da kružiš ko kiša oko Kragujevac?! "
Verka nestrpljivo prevrće očima i bezobrazno me prekida. Kao i uvek otežava već dovoljno tešku situaciju.

"Polako Verka, ne požuruj je, slobodno reci sine šta te muči i kako možemo da pomognemo?"
Miloš je krajnje tolerantan još uvek. Hvala mu za to.
"U redu, neću da okolišam. "
"Majko, oče, žao mi je što ću vas razočarati ali desilo se nekako... TRUDNA SAM! "
Muk. Tajac. Verka otvara usta ali ne ispušta glas, a Miloš me bledo gleda kao da nije razumeo o čemu pričam.
"Oprostite mi ako možete", gutam suze, trudim se da ne plačem ali suze izdajice liju jedna za drugom
Stojim čekam presudu ali ništa. Ćute oboje.
Posle dramske pauze koja je potrajala gotovo dva minuta.
Oglasi se Verka, najzad je povratila govor.
" Bravo Majo, ćero majkina lepo sam te vaspitala. "
"Bravo", klima glavom i hladno me gleda.
"Reci majci jel Amer? "
"Ne želim... ne mogu.... da pričam o ocu deteta, više nismo zajedno.
"Koji Amer? " Zagalami Miloš.
"O čemu jebeno pričate vas dve?"
Miloš nikada ne galami,naročito ne psuje. Uglavnom ćuti i sluša Verku.
"Pa ti ne znaš, Amer je Majin momak ali izgleda bivši, pobego je pre vremena, ostavio te jel tako? "
Zabada Verka nož u već slomljeno i ranjeno srce ali bez obzira što je ubijeno i dalje boli neopisivo.
" Ne želim da pričam o Ognjenu, nismo više zajedno i nećemo ni biti zajedno. "
" Majo pusti te priče ako je taj Ognjen otac deteta želim da se nacrta ovde za pet minuta da ga ne bih jurio sa puškom po gradu. "
Preti Miloš, sav se zacrvenio od besa.
"Ognjen više ne živi u Srbiji odselio se u Ameriku. Otac deteta je moj problem, molim vas da se ne mešate. "
"Kako molim? Otac je tvoj problem, a dete naš. Ne može to tako daj mi broj i adresu da se obračunam s njega, ima da te ženi i kraj. "
"Vidim da je vrag odneo šalu, ne želim da me Verka dodatno ponižava i napravi još veću zbrku, pa slažem.
"On nije otac deteta. "
"Molim, Majo? "
Miloš ćuti, ne progovara ali zato Verka ne zaklapa.
" Lele, lele šta nam učini. Obruka nas pred svet, svi iz famijije ima da mi se smeju. Lele, šta nam učini, lele. "
Ćutim i ja, vidim da od njihove pomoći nema vajde.
Onda Verka odjednom zaćuta, prevrće očima, zbraja nešto u sebi pa ledenim glasom reče.
"Ti Miloše sad da ćutiš, " kao da je do sada govorio.
" Slušaj mala, ovu kuću neće niko da bruka. Sutra te vodim u Novi Sad, privatno kod ginekologa. On će sve da sredi, niko ništa neće da zna. Ima da se rešiš tog deteta dok nije kasno.
Mo..lim? Uzmucam, od straha se uhvatim za stomak.
"Dobro si čula, reč jednu neću da čujem, sutra ujutro idemo. Jasno? "
Odmahujem glavom u neverici.
" Verka ti nisi normalna, tata čuješ li?" Plačem glasno, gledam molećivo u Miloša nadam se da će stane na moju stranu ali on zuri u prazno. Ne vidi me, ne čuje.
"Ne, nikada, ovo je moja beba! "
Plačući sam pobegla i otišla u svoju sobu. Tresem se od besa, straha, ovome se nisam baš nadala.
Moram da se smirim, moram hitno da se smirim. Neću nikome da dozvolim da povredi moju bebu, neću. Ona je moja, samo moja. Hodam po sobi vrtim se u krug, ne znam odakle da počnem.
Izdao me je Ognjen, izdali su me roditelji.
Moram da idem odavde, što pre.
Otvorim užurbano plakar, prevrćem po stvarima i tražim sve dok ne pronađem svoj tajni štek.
Štedim već dugo vremena, ima tu novca od raznih rođendana, nepotrošenog džeparca, ono što sam zaradila u modnom studiju. Biće sasvim dovoljno za početak, dok se beba i ja ne snađemo. Nežno pomilujem stomak i prvi put posle dugo vremena nasmešim se.
" Ne dam te nikome, ti si moja, samo moja."
Rano ujutro dok su svi spavali iskrala sam se iz kuće. Sa koferom punim nade bez trunčice kajanja napustila sam roditeljski dom i uputila se u nepoznato.
Nisam imala mnogo prostora za tugovanje, čeka me velika borba u kojoj ne planiram da izgubim, borba za budućnost moje bebe, za naše bolje sutra.