Druga šansa Završena

Dvadeset šesto poglavlje

Maja

Zadihana, mokra od Leninog prskanja, obučena u helanke i široku majicu šokirano zurim u prizor ispred sebe.
"Ognjene!"
"Majo!"
Nije da ga nisam očekivala, pripremam se za ovo danima, godinama.
Čak sam imala u glavi i tačno uvežban tekst šta ću mu sve reći kada ga vidim, kojim uvredama ću ga zasuti.
Ne progovaram, ćutim i gledam u muškarca koji me je nekada davno ostavio i bez reči otišao od mene.
"Mama, mama!"
Trgao se na zvonki glasić moje Lene, a ja sam pojurila nazad u kupatilo.
Tatica će morati da sačeka.
"Stižem ljubavi! "
"Za večeras je dosta, hajde da te mama istušira."
"Dobjo, mamice!"Pruži mi poslušno svoje meke ručice i ja je iznesem iz kade.
Kao i svako veče pre toga, sređujem moju devojčicu, ne obraćam pažnju na njega. Polako bez uzbuđenja i žurbe, češljam joj svilenu kosu,oblačim joj  pidžamu, priređujem je za spavanje.  Smirenija sam nego što sam mislila da ću biti. Kada smo završile sa večernjom toaletom kao malo majmuče okači se oko mene pa je ponesem onako čistu i mirisnu u  dnevni boravak, gde nas čeka odbegli tatica.
Naravno ušao je nepozvan sa sve koferom. Stoji izbezumljen u prikrajku i pomno prati svaki naš pokret.
"Mamice vidi, vidi!"
Pokazuje mi prstićem na ubledelog i uplakanog Ognjena!
"Ko je to mamice?"
Nasmejem se glasno da ne kažem zlobno, i pitam ga
"Da, ljubavi dobro pitanje. Objasni Leni ko si ti? "
Izraz njegovog lica u tom trenutku vredi bar delić muke kroz koju sam prošla. Otvara usta, ali reči ne izlaze, gleda molećivo gotovo, bolno u mene, bespomoćan je i ne zna šta bih joj rekao jer istinu ne sme, ne usuđuje se.
Naslađujem se njegovim očajem kao najgori sadista, uživam dok ga gledam tako jadnog i mučnog.
"Reci joj slobodno nemoj da se stidiš?" Provociram ga fino i kulturno, bez griže savesti.
"Ja...sam...dušo...mala..." štuca i muca...koprca se kao riba na suvom , prepoznajem znake, vidim da je uznemiren,lomi prste, nervozno prolazi prstima kroz kosu, pred slomom je.
"Mamice, on jadan ne zna da pjica," šapuće mi Lena na uho.
Lena je u fazi kada na sve reaguje preterano i saosećajno.
Nasmešim se mojoj ludici, koja je jedina svetla tačka u ovoj prostoriji.
"Ovo je Ognjen , mamin prijatelj."
"Ja sam Ena," važno kaže, "nemoj da se stidis." Priđe tik uz njega i radoznalo ga promatra svojim plavim okicama. Tatina slika i prilika.
Zahvalno me pogleda, odahnuo je. Potom oprezno čučne i okrene se prema Leni, pa hrapavim glasom prepuklim od emocija, očiju punih suza nekako spoji kratku rečenicu.
"Imaš lepo ime. "
"Joj" sažali se onako slatko nevino kako samo dete zna, on pace mama, boji ga nos. Pipka mu prstima nos i usne.
Stvarno kada ga malo bolje pogledam vidno mu je otečena donja usna i nos.
"Mamice, ide Ena po ek, ti budi dobaj i nemoj da se pasis, odma dojazim."
Tačno znam šta je smislila, otišla je po doktorski set u svoju sobu, bože planira da ga leči.
Zurimo jedno u drugo, ja ljuta i povređena, on izbezumljen i u šoku. Četiri godine stoji između nas, čitav jedan mali život, mnogo toga se skupilo i nagomilalo.
Ne znam šta bih mu rekla, pa da se osetim bolje.
Iskoristim Lenino odsustvo pa ga odsečnim glasom pitam.
"Zašto si došao? Išlo nam je sasvim dobro i bez tebe!"
Imam utisak da je u poslednjih pola sata izgubio moć govora, ne može da sastavi prosto proširenu rečenicu.
"Majo...ja...jebote...prstima pritiska slepočnice...bolno uzdiše...kunem se da nisam...znao...čim sam saznao...
Prekinu ga uzbuđena Lena , dotrčala je sa slušalicama u ušima i plastičnom doktorskom torbom.
Neka, sad će Lena da ga propusti kroz svoje prstiće.
Ne mogu,a da se ne nasmejem.
"Stizem, sace Ena da te izjeci,nista  ne bjini."
"Zini, reci A,"Lena je nemilosrdna, vuče ga za nos, otvara mu usta, štipa ga, a on  ćuti, i smeška se.
Znam da ga boli jer se svaki put bolno trzne kada ga povuče za nos ili mu razjapi vilicu. Mora dete da mu pregleda grlo, bitno je da pacijent sarađuje i ne buni se.
Sedi mu mirno u krilu, zadovoljna i srećna, uživela se u lečenje pacijenta.
Ponekad zevne ali ne da se omesti.
Skoro sat vremena doktorka je tretirala svog pacijenta raznim dijagnostičkim i terapijskim metodama,iskreno ne bih mu bila u koži. Junački je sve podneo, javio se nije. Sve vreme je opčinjeno gledao u nju. Ishod lečenja je sledeći: doktorka spava , a pacijent opet plače.
Sličnost je prevelika, iako godinama ignorišem tu činjenicu, kao što i sada ignorišem treperenje srca, i ubrzan dah. Bože gledam u njih i ne mogu da se otmem utisku kako je najzad sve došlo na svoje, a nije i verovatno nikada neće.
"Zaspala je", tiho mi kaže
Ustanem polako pa pokušam da je preuzmem iz njegovog naručja.
"Preneću je u sobu", šapućem.
Ne pušta ju, zagnjurio je lice u meku kosu i udiše kao da mu život zavisi od toga. Plače još od kada ju je ugledao, ne prestaje.
"Gde je soba? Ja ću je preneti"ustane bez imalo napora sa fotelje u koju ga doktorka Lena smestila. Drži je u naručju nežno i pažljivo kao da je od stakla, rukom mu pokažem gde je njena soba. Sedim i gledam za njim, ne ustajem ne zato što neću, već zato što ne mogu, noge  su mi otkazale poslušnost. Koristim priliku što mi je okrenut leđima i obuzet kćerkom. Gutam ga pogledom, zurim u mišićava i široka ramena, krupniji je nego što ga pamtim, kosa mu je mnogo kraća, a brada duža, izgleda nekako zrelije, muževnije. Preskače mi srce, gubim dah.
Jebote Majo ti si definitivno prolupala.