Druga šansa Završena

Dvadeset prvo poglavlje

Leto 2009. Budva

Trideset devet sa dva,
toliko topla sam ja,
znam ja najbolje...

Već peto po redu veče igramo i skačemo do zore.
Tea, Marija i ja provodimo najluđe leto u našim životima.
Svaki dan po ceo dan smo na plaži, sunčamo se i lenčarimo.
Uživamo punim plućima. Uveče izlazimo. Budva je u ovo doba godine prepuna gostiju. Sve vrvi od ljudi.
Smeštaj nam je odličan, vila je na samoj plaži. Nas tri delimo dve sobe. Sasvim dovoljno za nas, sobe su mladalački uređene bez mnogo detalja.
Imamo sve što nam je potrebno ,udobne krevete, ogromne plakare jer smo ponele toliko garderobe kao da ostajemo celo leto,a ne deset dana. Prostrano kupatilo sa tuš kabinom u koju može stati troje ljudi.
Doputovale smo autom, nažalost ne mojom bubom, nije mogla da primi sav naš prtljag. Krenule smo sa Marijinim SUV-om.
Verka mi tu sramotu neće oprostiti dok je živa.
Zar ja njena jedina" Ćera "da se vozim  tuđim kolima jer su moja neadekvatna.
"Bre samo brukaš ovu kuću, što si bre toliko tvrdoglava i nećeš da ti kupimo normalna kola, voziš onu šklopociju. Čuj buba, otkad je buba auto? Eve ti, idi sad pa se klackaj sa tuđa kola. Prezentuješ nas kao da smo najgori slepčići. "
" I gde ti je onaj Amer? Nema ga da svrati, ide li i on sa vama? Slobodno reci nemoj da kriješ!"
"Ne, on je morao da se vrati na kratko u Ameriku."
"Lele, nije te valjda već ostavio. Dabome neće momak da troši svoje vreme sa takvu šontavu devojku koja okolo šeta sa pola mozga u oblaci. "
Isključila sam se i ne učestvujem u besmislenoj debati.
"Vidimo se majko za deset dana, nemoj da brineš javiću se".
"Što da brinem? Ideš u provod, budi pametna nemoj da čujem svašta. "
Pošaljem joj poljubac i odem svojim putem.
Društvo nam prave Marko i Nikola, što Teu čini najsrećnijom osobom na svetu. Iako još uvek nisu zajedno iz aviona se može primetiti koliko su zaljubljeni jedno u drugo. Nažalost ono što baca senku na ovo letovanje je to što nema Ognjena i vest koju sam jutros za doručkom čula od Marije.
"Majo ,moram da te obavestim da će nam se danas priključiti još jedna osoba." "Znam unapred da nećeš biti srećna zbog toga ali veruj mi nije se nikako moglo izbeći. Dečko je bio uporan i dosadan do te mere da su mu na kraju priznali gde smo tačno smešteni. "
Tužno i zabrinuto negoduje Marija.
"Ne razumem, ko je toliko strašan da može da nam pokvari odmor? Sve je fenomenalno.
Opušteno bez ijedne brige na svetu mažem maslac na hleb ne sluteći šta mi se sprema.
"U pravu si ",dobacuje Tea.
"Ovo je najbolji odmor ikada."
"Devojke drago mi je što tako mislite jer i ja uživam, ne mislim da će nam on išta pokvariti samo sigurna sam da ti Majo neće biti prijatno kada čuješ o kome je reč. "
"Maki reci već jednom nemoj da okolišaš".
Sada postajem već nestrpljiva da čujem ko je toliko strašan.
"Igor Vilentijević!"
Spustim tost u tanjir jer sam definitivno izgubila apetit.
"Igor jebeni Vičentijević? Ko je njega uopšte zvao? "Ljutito pitam.
"Naravno niko od nas,ali dečko je nekako saznao da smo svi u Budvi i danima navaljuje na Marka da mu otkrije gde smo smešteni. "
"Marko je popustio pod pritiskom i pogodi?"
"Dolazi danas i biće smešten sa nama na spratu. "
"Sorry! "Razočarano odmahne glavom.
"Slušaj neću da dozvolim da mi taj nasrtljivac pokvari odmor. Ponašaćemo se kao da ga nema."
"Slažem se Majo, ovo je naš odmor i može da otkači od nas. "Kao i uvek borbena Tea.
Tako je devojke.
Nažalost pokazalo se da je teorija jedno, a praksa sasvim nešto drugo.
Celi dan smo provele šetajući po starom delu  grada....obišle, skoro svaku tezgu i butik.
Ruku punih kesa od celodnevnog šopinga, umorne ali ipak zadovoljne vratile smo se u vilu gde nas je dočekala glasna muzika i galama.
Izgleda su momci odlučili da prave žurku. Dnevni boravak je pun nepoznatih ljudi, Tea i Marija su odlučile da se odmah pridruže, a ja sam produžila u sobu jer sam premorena. Ne osećam se nešto najbolje, umorna sam i malaksala. Na pola stepeništa sudarim se nečijim čvrstim grudima.
"Izvinite", promumlam i nezainteresovano  nastavim kuda sam se uputila kada me nečiji glas pozove po imenu.
"Majo, jesi li to ti? "
Glavom i bradom "Persona non grata".
"Zdravo Igore," ravnodušno ga pozdravim." Čula sam jutros da ćeš nam se pridružiti. Dobrodošao! "
"Hvala, lepojko,nemaš pojma koliko mi je drago što ćemo se družiti narednih nekoliko dana. Lepo izgledaš."
Temeljno me odmeri,
"Hvala! A sada izvini nešto se ne osećam dobro moram da legnem."
"Dobro, Majče,dobro samo ti lezi i zovi me slobodno ako ti nešto treba,nemoj da se ustručavaš. "Drsko me overi još jednom.
Okrenem i se i uđem u moju sobu. Jebote koja napast, ko će ga izdržati ovde.
Odložim kese i uputim se u kupatilo  direktno pod tuš, možda će mi prijati voda i otkloniti ovaj umor koji me je odjednom savladao.
Naravno moje zdravstveno stanje nije bilo bolje ni sutradan. Uporno ignorišem mučninu i malaksalost, nadam se da će proći i da je u pitanju običan premor. Pratim ritam devojaka, danju plaža , uveče izlasci. ,Izbegavam Vičentijevića kad god mogu, iako me prati kao zla senka.
Večeras mi je posebno loše. Čas mi je vruće, čas mi je hladno, čak sam jutros i povratila. Tea i Marija me ubeđuju da odležim ali ja uporno bežim od Igora i po svaku cenu izbegavam situacije da ostanem nasamo sa njim.
U poslednjen razgovoru sa Ogijem nisam ga pomenula jer sam sigurna da bi se dodatno uzbudio i iznervirao. Ionako ima dovoljno posla, ne treba mu distrakcija.
Đuskamo uz preglasnu muziku pijem svoj omiljeni bezalkoholni koktel, još uvek odbijamo da pijemo alkohol. Iznenada osetim vrtoglavicu.
"Majo, Majo jesi li dobro?" Paničnim glasom me pitaju Tea i Marija.
"Da,da dobro sam samo mi je zagušljivo i muzika je preglasna". Mumlam zatvorenih očiju.
Hajde idemo napolje na vazduh, sva si ubledela. Uplašena Tea vuče me po podijumu.
Zaista sveži morski povetarac učini da se osetim mnogo bolje.
"Kako si? Mnogo bolje."
"Dobro je Majo, baš si nas uplašila. "
Vidim da su zabrinute, a ja nisam sposobna da se vratim nazad,sama pomisao na zatvoren i zagušljiv prostor izazivabmi mučninu.
Ne želim pri tom ni njima da kvarim veče.
"Slušajte devojke , preterala sam ovih dana potrebno mi je da malo odmorim. Pozovite mi taksi,odoh u nazad u vilu. "
"Dobro idemo i mi," odlučno kaže Tea i već poziva taksi službu.
"Molim vas jedno vozilo ispred Trokadero kluba. Hvala. "
"Ne nikako, idem sama, vi nastavite".
"Ne dolazi u obzir," uzviknu obe u glas,idemo zajedno.
Znam da je Marko večeras ovde i da se celo veče merkaju, ne želim da joj pokvarim šansu da se konačno smuva sa njim,a Marija prosto uživa u dobroj muzici i provodu.
"Nema šanse idem sama, dobro mi je."
Taksi je stigao, ja sam samo utrčala u njega, nisam im pružila mogućnost da me ubede u suprotno.
Izdiktirala sam taksisti adresu i zatvorila oči. Jer mi se i dalje muti u glavi.
"Gospođice jeste li dobro? "
"Hvala jesam samo da stignem pa da legnem. "
"U redu evo nagaziću gas. "
"Hvala" promucam nekako.
"Stigli smo."
Platim ljubaznom čoveku koji me je čak nekoliko puta pitao želim li da me vozi u dežurnu ambulantu. Verovatno tako izgledam, kao da mi je potrebna pomoć lekara. Tvrdoglavo sam ga odbijala, a sada dok se opreznim koracima penjem uz stepenište prvi put pomislim da možda nisam bila u pravu. Mnogo sam malaksala.
Crni mi se pred očima, osećam kako tonem držim se čvrsto za rukohvat stepeništa ali mi klizi iz ruku.
"Majo lepojko, trenu me Igorov glas." "Igore otkud..."to bilo sve što sam uspela sa kažem pre nego što sam izgubila svest.
"Majo "pljas,"Majo", hladna voda me je definitivno naterala da ovorim oči.
"Jebote jesi li dobro".
Gledam i vidim Igorovu zabrinutu facu,primetim da ležim u svom krevetu.
"Majo, šta ti se desilo samo si pala kao sveća uhvatio sam te u zadnj čas mogla si pasti niz stepenište. "
"Hvala ti Igore",
"Ma,Ok, hoćeš li da zovem hitnu pomoć?"
"Ne, ne". Odmahujem glavom " zaista nisam tako loše, premorila sam se ".
"Jesi li sigurna ?" Pita me zabrinuto. "Bleda si. "
"Jesam možeš li samo da mi doneš čašu vode?"
"Naravno" reče i otrča u kupatilo.
"Izvoli. "
Podignem se halapljivo popijem celu čašu jer sam bila baš žedna.
"Mmm, dobro je."
Kako sam to rekla tako sam osetila jak nagon za povraćanjem. Iskočila sam iz kreveta i projurila pored zbunjenog Igora prema kupatilu. Povratila sam, čini mi se sve što sam ikada u životu pojela.
"Majo,trebaš li pomoć? "
"Ne", mašem rukom da izađe napolje, ne želim da me gleda ovakvu.
Izašao je brzinom svetlosti, nisam baš atraktivan prizor.
Uh, umijem se i pogledam u ogledalo. Bleda, razmazane šminke, ispovraćana, fuj.
Brzo, provirim i doviknem Igoru da ću da se istuširam i da se osećam mnogo bolje.
I zaista mi je bolje, malaksalost i vrtoglavica su prestale.
Obukla sam samo spavaćicu na bretele. Našla sam je okačenu na vratima kupatila. Nemam čak ni veš i njega sam ispovraćala.
"Majo",iznenadim Igora koji nešto petlja oko telefona, ne obraćam pažnju čijeg.
"Jesi li bolje? "
"Aha, malo hoću da legnem, umorna sam." Opet osetim novi nalet malaksalosti.
"Dobro hajde lezi," povede me do mog kreveta
A ja se samo stropoštam preko i zaspim glavom zagnjurena u jastuk.