U Proslosti U Sadasnjosti U Buducnosti 🔚

15.

*Emilija POV*

Otvaram oci. Zaslepi me na trenutak jaka svetlost. Nepoznato mesto je oko mene. Kad malo bolje pogledam to je bolnica.  Secam se svega, neko me je udario od pozadi, nedaleko od moje kuce. Ugledam na prozoru Milana dok doktori ulaze u moju sobu. Setim se njegove price. Ne mogu da kazem da nisam ljuta sto mi nije rekao, ali razumem ga. Ja sam radila gluposti kada sam bila povucena u sebe. Cak sam pomisljala i da se ubijem.

- Emilija, ja sam doktor Dzim. Kako se osecas?

- malo me boli glava i jako mi se spava. Da li cu biti u redu?

- sada je najbitnije da ne zaspis dvedeset i cetiri casa. Reci mi, da li mozes da pomeris nogu?

Pokusavala sam da pomerim nogu, ali nisam mogla - ne mogu da je pomerim. Sta se desava?!

- smiri se, na panici. Neces moci da hodas neko vreme, ali ako budes dovoljno uporna uspeces. Postoji sansa. Najbitnije je da budes uporna. Sada se odmori i ne zaboravi da ne smes da zaspis dvadeset i cetiri sata.

Doktor je izasao. Videla sam da je nesto rekao Milancetu i mojim roditeljima. Ne mogu da verujem. Necu moci da hodam.

*Milan POV*

Dogovorio sam se sa njenim roditeljima. Najbolji nacin da Emilija bude bezbedna je da ja odem. Trenutno sam kuci. Pakujem kofere. Danas na prozoru u bolnici me je poslednji put videla, Koliko god joj bilo tesko tako je najbolje za nju. 

dve nedelje kasnije

Danas Emilija izlazi iz bolnice. Nisam mogao da odem, a da ne vidim da je ona dobro. Sedim u koima i cekam da izadje. Evo je. Sedi u kolicima, sva skrhana. I ako sam daleko od njih mogu da vidim da su joj oci crvene od plakanja. Roditelji su joj sigurno do sada rekli da sam otisao. Plan je da sam im rekao da joj prenesu da je nikada nisam voleo. Znam da ce je boleti, ali da sam joj rekao pravi razlog zasto odlazim krenula bi da me trazi, a to ne mogu da joj dozvolim. Sada jedino o cemu treba da misli je da prohoda. a ne da trazi jednu budalu kao sto sam ja. Bice nam oboma tesko, ali u ovom trenutku je tako najbolje.

*Emilija POV*

Ne mogu da verujem da je otisao. Ne mogu da verujem da sam bila toliko glupa da ne vidim da me nikada nije voleo. Zasto sam se bas u njega morala zaljubiti? Kada smo bili par metara od nasih kola doktor je brzo dotrcao do nas, sav izbezumljen.

- morate odmah da se vratite. Moramo da uradimo jos jednu analizu.

Uplasena krenula sam ka bolnici. Stigli smo do jedne sobe i usli u nju. Pomogli su mi da legnem na krevet. Doktor je krenuo sa pregledom i izneneadio me recenicom:

- gospodjice Emilija, Vi cete postati mama. Trudni ste! Cestitam!

- jaa... hvala.

Zbunjena sam. Kako? Kako je nisam izgubila kada me je udario auto? Setim se i da postavim to pitanje.

- kako je nisam izgubila kada me je udario auto?

- to mi i jeste cudno. Verovatno ima veze to sto ste bili ledjima okrenuti autu. Najbitnije sada je da je beba dobro. Za nedelju dana dodji te na kontrolu.

Klimnula sam glavom i ponovo sela u kolica. Milan mi mnogo nedostaje, i ako jos nije prosao jedan ceo dan. Bar mi je ostavio nesto svoje, malog malisana u mom stomaku.