U Proslosti U Sadasnjosti U Buducnosti 🔚

7.

- Emilija, trebaju mi neki sastojci. Hoces li otici po njih, molim te?
- hocu, mama - rekla sam to tako bezvoljno, jer ne zelim da srecem narod i da budem medju ljudima.

Usla sam u prodavnicu i krenula da trazim namirnice sa spiska koji mi je mama dala. Hodala sam tako i ugledala oci koje nisam videla deset godina. Samo sam gledala u njega. Promenio se, ali cu ga uvek moci prepoznati. On je gledao u mene, ali me nije prepoznao, to se videlo.
- sta gledas u mene?! - razdrao se na mene. To nije vise onaj drug koji bi zivot za mene dao. Krenuo je da prodje pored mene, a ja sam samo malo glasnije izustila:
- ja nisam ti da tako lako zaboravim nase uspomene i nasu pesmu " Idemo Andjele".
Rasplakala sam se. Nisam uspela da se suzdrzim. Gledao je u mene, nije mogao da veruje. Okrenula sam se i krenula da odlazim. Uhvatio me je za ruku, otrgla sam se i potrcala ka izlazu. Platila sam sve na kasi i izasla napolje. Bio mi je potreban vazduh. Kada sam ga videla da izlazi potrcala sam ka kuci. Nisam toliko jaka za jos jedan susret sa njim, ako opet vidim njegove oci, ako opet cujem njegov glas vise nikada necu moci da zalecim svoje rane. One nikada nece zarasti, ali cu se nekako ponovo navici na taj bol. Iz mojih misli me vadi necija ruka na mom ramenu, koja me u isto vreme okrece prema sebi. Gotovo je. Opet sam videla te oci, opet se po hiljaditi put raspadam na komade.
- moramo da razgovaramo. Moras zaboraviti da si me videla.
Vidim ga posle toliko godina i jedino sto on ima da kaze je da zaboravim na njega. Pokusava da mi pridje blize, ali mu ne dozvoljavam to. Kako on pridje korak ka meni, ja se toliko odaljim. Ne mogu da podnesem njegovu blizinu.
- svakog dana sam plakala. Ali ipak si upravu, ako sam prezivela deset godina, cetiri meseca, dvanaest dana - pogledala sam na rucni sat - i sest sati, prezivecu i ostatak zivota. A ja od danas prestajem da brojim.
Videla sam bol u njegovim ocima, ali ni ja vise ne mogu da izdrzim. Okrenula sam se i brzim hodom posla prema kuci.

Ulecem u kucu. Mama mi je u dnevnoj sobi. Spustam namirnice na kuhinjski sto i placuci ulazim u dnevni boravak. Mama kada me je videla odmah je ustala. Verujem da je htela da me pita sta mi je, ali samo sam joj uletela u zagrljaj.

Vec sat vremena lezim kod majke u krilu i placem. Prisecam se starih uspomena sa Milancetom. Deo mog zivota kada sam bila bolesna. Sve sam majci ispricala sta mi se danas desilo.

Sedim zajedno sa mamom i tatom za kuhinskim stolom i veceram. Tacnije mrljavim hranu po tanjiru.
- Emilija, jedi nisi nista jela jos od dorucka.
- nemam apetita, mama. Idem u sobu.
Ustala sam od stola i krenula prema spratu. Zavibrirao mi je telefon. Obicno nemam naviku odmah da otvorim poruku, ali to sam ovog puta odmah uradila.
Poruka:
"Zao mi je. Rekao sam ti da me zaboravis, ali ja ne mogu tebe da zaboravim. Previse mi znacis jos od trenutka kada smo se upoznali. Svaka tvoja rec od danas me je zabolela. Svaka sledeca......mnogo jace od predhodne. Kada si bila bolesna to je bio najtuzniji, najbolniji i u isto vreme najsrecniji trenutak u mom zivotu. Kad si mi spavala svake veceri u narucju, kada si mi pevala nasu pesmu, kada si me naucila da volim. Pre tebe ni jednu devojku nisam istinski voleo. Onda si se pojavila ti i ostvarila mi sve snove. Ali postojao je i onaj mracniji svet, koji je uvek govorio da nismo jedno za drugo jer je razlika u godinama prevelika. Zao mi je sto ces me zauvek mrzeti. I ja cu mrzeti sebe sto nikada nisam pokusao. Jedno bih voleo da mi verujes, da sam te voleo u proslosti, volim te sada, volecu te u buducnosti.

                                             Tvoj Milance."