U Proslosti U Sadasnjosti U Buducnosti 🔚

19.

*Emilija POV*

Ne znam kako je Klara tako brzo prihvatila oca, jer obicno se deca prepadnu. Posebno jer tada nisam nimalo razmisljala i rekla joj na brzinu. Deci sve treba reci smireno, polako. Mora im se lepo objasniti, a ne ko ja "iz vedra neba pa u rebra". Ipak ponosna sam na svoju cerku, jer je to lepo podnela. Bitno da je ona obezbetila picu za ceo zivot. Kada je to rekla Milancetu, smejala sam se ceo naredni dan. Svi su me gledali cudno, ali koga je briga za tudja misljenja. Vec nekoliko dana, Klara i ja spavamo kod Milanceta. Klara ga obozava. Naravno da ga obozava, kada joj sve dopusta. Moracu da popricam malo sa njim oko toga. Ne sme sve da joj dopusta. U mislima me prekida zvuk stizanja poruke.

"Budi spremna. Za pola sata dolazim po tebe. Obuci nesto lepo. Volim tee!                                                                                                                                                                                            Milance."

Ok? Sta ovo upravo bi? Neka mu bude ovaj put. Necu da razmisljam ni da ga zovem. Bitno je da smo zajedno. Nedostajao mi je. Otisla sam da se spremam. Obukla sam lepu crvenu haljinu sa prorezom na nozi, a od struka nanize je postajala sve sira i sira. Obozavam duge haljime. Na njih sam obula crne stikle sa visokom potpeticom. Stavila sam malo maskaru, korektor i jarko crveni ruz. Kosu sam lagano pustila da pada niz moja ledja. Moja kosa je bila prirodno loknasta, tako da mi nikada nije trebao figaro ili nesto tako vec samo pegla, koju sam retko kad koristila. Ne volim da gorim kosu. Dok sam ja silazila dole cula se napolju sirena sto znaci da je proslo pola sata, jer je Milan uvek tacan. Stvarno ne znam kako mu to uspeva. Ponela sam pismo torbicu i izasla. Videla sam Milanceta obucenog u usku belu kosulju i crne farmerke. Poljubila sam ga i sela u auto kada mi je Milance otvorio vrata kao pravi dentlmen. 

- pa... gde idemo?

- da se provozamo malo.

- molim?! Pa zasto sam ja oblacila onda najlepsu haljinu koju sam imala u ormaru?!

- draga, bitno je da mi budes lepa kada prodjemo gradom. Vecina ljudi gleda u kolima sta se nalazi, nego na putu. A ja trenutno imam najlepsi dijamant u kolima.

Ne mogu da verujem! Zasto sam se ja ovoliko spremala? Da bi me on samo provozao gradom? Pa on je najveci idiot kojeg je mogla ova planeta da izmisli! Mislim stvarno.

Vozimo se vec sat vremena po gradu. U pocetku sam mislila da se sali, ali ne covek me stvarno samo vozi po gradu. Pa je ne mogu da verujem. Primetila sam da se vracamo kuci. Mislim da mi je utrnula zadnjica od ovolikog sedenja. Zaustavljamo se ispred moje kuce. On izlazi i otvara mi vrata. Izasla sam iz auta i cekala njega da mi da neko normalno objasnjenje. Krenuo je ka gepiku i okrenuo se ka meni.

- idi ti unutra malena brzo dolazim.

Okrenula sam se i ljuto krenula unutra. Polako otkljucavam i ulazim u kucu. Zatvaram vrata i odlazim u dnevni boravak. Polako ulazim da se ne bi skrsila, jer je svuda mrak. Opipavam zid ne bi li nasla prekidaci iii.......konacno ga ubodem. Svetlo se pali.

- iznenadjenjeeee! Srecan rodjendann!

- ja.ne.mogu.da.verujemm! Boze pa vi ste sjajnii! Skroz sam zaboravila na svoj rodjendan.

Bili su tu moji roditelji i mala Klara, Milanovi roditelji, moje drugarice i jos par porodicnih prijatelja.

- ne zahvaljuj nama, zahvali njemu! On je sve osmislio.

Rekla je moja mama i pokazala na iza mene. Okrenula sam se i ugledala Milana koji nosi veliki buket sa sto i jednom crvenom ruzom, a u sredini buketa stoji jedno slatko pisamce nezne plave boje.

- srecan rodjendan, malena.

Rekao je i pruzio mi buket. Uzela sam ga i izvadila plavo pisamce. Otvorila sam i krenula da ga citam:

"Ljubavi moja, danas je tvoj dan i zelim da ga provedes sa porodicom i prijateljima. Hvala ti sto nikada nisi odustala od mene, sto si trpila sve moje gleposti i ispravljala moje greske. Hvala ti sto si me naucila da vilom, hvala ti sto si uvek bila uz mene, hvala ti sto postojis. Posebno ti hvala sto si mi rodila malog andjela kog si pritom sama odgajala tri i po godine. Iskreno se nadam da ces mi jednog dana oprostiti sto nisam bio tu za tebe u najgorim trenucima. Dajem ti obecanje da cu od sada pa nadalje uvek biti tu za vas. Dozvoli mi da ti to dokazem tako sto ce odgovoriti na pitanje         Hoces li se udati za mene?"

Pogledala sam u Milana koji je klecao na podu i u ruci drzao malu, crvenu, plisanu kutijcu. Otvorio je i na videlo je izasao prelepi prsten. Suze su krenule jos dok sam citala pismo. Cekao se sada jos samo moj odgovor na pitanje postavljeno u pisamcetu. Ostala sam bez reci. Sve ovo je toliko prelepo da ne moze biti stvarno. Klimnula sam potvrdno glavom i za samo jedan sekund postala Milanova verenica. Svi su nam cestitali, a ja sam jedino razmisljala koliko ja zapravo volim ovog coveka....