U Proslosti U Sadasnjosti U Buducnosti 🔚

13.

Budi me neciji vrisak. Brzo se oblcim i silazim dole. Vidim nepoznatog muskarca koji drzi pistolj a nasuprot njega je....Milance? Odakle njemu pistolj? Ne, ne mogu sada o tome da razmisljam moram nekako da pomognem Milancetu i mojim roditeljima koji sede na stolicama vezani. Ubrzo uzimam vazu i prilazim nepoznatom muskarcu. Prvi me je ugledao Milance koji nije reagovao jer je znao da ce mi tako samo odmoci. I u sledecem trenutku muskarac se nalazio na zemlji.
- sta se desilo?! Ko je on?! Odakle tebi pistolj!?
Postavljala sam Milancetu bezbroj pitanja.
- smiri se, objasnicu ti.
- kako da se smirim neko je pokusao da vas ubije! Ne, ne, mi moramo da zovemo policiju, odmah?!
Vec sam krenula prema telefonu, ali Milance me je zaustavio.
- ne smes da zoves policiju.
- molim?! Jesi li ti poludeo?! Pokusao je da vas ubije!
- ako i mene zelis u zatvoru pozovi policiju.
Sada mi tek nista nije bilo jasno. Sta vise bila sam uplasena, mnogo.

*Milan POV*

- ako i mene zelis u zatvoru pozovi policiju.
Rekao sam joj na sta sam video da se zbunila. Video sam strah u njenim ocima. Kako joj reci istinu koju sam tako dugo krio od nje? Jos bolje pitanje kako ce mi posle oprostiti?
- Milane, sta se desava? Zasto bi ti isao u zatvor, kada je on pokusao da vas ubije?
- zato sto je moja glupost kriva sto je on uopste dolazio.
- molim?!
- mozemo li, molim te, da popricamo u sobi?
Nije nista rekla samo je jos vise uplasena krenula na sprat. Usli smo u nasu sobu i seli na krevet. Vreme je, vreme je da joj kazem istinu.
- vidi zao mi je zbog svega. Nisam to zel.....
- samo predji na stvar.
- u redu. Kada su nam skinuli kos, znas da sam bio povucen u sebe, prebacio sam se na onlajn nastavu, nisam nigde izlazio. Tako svi misle da se desilo, ali nije. Uvece sam ostajao u svojoj sobi sve dok moji roditelji nisu utonuli u san i onda sam izlazio kroz prozor. Jedne veceri bio sam u normalnoj setnji da razbistrim misli. Setao sam i u jednoj mracnoj ulicici video neke momke kako se biju. Prisao sam im i odjednom su se zaustavili kako da su se pretvarali. Krenuli su da pricaju sa mnom kao da se nista nije desilo, kao da se do malo pre nisu tukli. Ponudili su me bombonama koje sam ja prihvatio, jer su me ubedjivali. Uzeo sam te bombone na prvi pogled sve mi je bilo okej, ali nakon nekih petnaest - dvadeset minuta krenulo je da mi se vrti. Posle toga se nicega ne secam.
Zastao sam i udahnuo. Na njenom licu sam video strah i oci su joj bile pune suza. Nastavio sam.
- kada sam otvorio oci bio sam vezan za neku stolicu u mracnoj i hladnoj prostoriji. Ubrzo je dosao neki momak i rekao mi da se moram pridruziti njima ili ce mi ubiti roditelje koje vec tada imaju na nisanu. Pristao sam i oni su me pustili. Tako su prolazili dani, nedelje godine. Ja sam im pomagao, ali kada sam jednog dana saznao cime se oni stvarno. Pokusao sam da se udaljim od njih, ali to nije uspelo. Onda sam smislio plan ali to je predstavljo rizik. Na kraju bi doslo da toga ili ja njih da ubijem ili oni mene. Tada nisam znao da imaju prijatelje koji ima pomazu. Sada vidim da ih imaju i oni sada jure mene. Posto sam ja ziv ostatak price mozes da zakljucis.

*Emilija POV*

Ne mogu da verujem. On, on je kriminalac ubio je mnoge ljude. Doduse i oni su bili kriminlci, ali opet. Boze, treba mi setnja. Polako sam ustala i Milan je za mnom. Zagrlila sam ga i tho rekla:
- slusaj, treba mi setnja. Moram da razbistrim misli.
- u redu. Idem i ja...
- sama. Molim te.
- u redu.
Obukla sam se i izasla iz kuce. Krenula sam sa setnjom. Htela sam otici na Milancetov i moj proolanak. Ali 20 -ak metara od moje kuce cula sam skripu guma htela sam se okrenuti, ali prelomio me je strasan bol u ledjima i onda tama...