ona koja je jednom volela

47

pa odlučila sam jednom za promenu da pričam o nečemu ozbiljnom, ali stvarno ozbiljnom.

iskreno se ne sećam ko me sve ovde prati od ljudi koji me poznaju i ovako ali to sad i nije toliko bitno.

a o čemu hocu da pričam, pa o težini, debljini, mrsavosti... ne mislim da sam debela odmah u startu da se ogradim.

jako dugo se borim sa svim tim, nisam anoreksična, nemam dijagnozu niti je sama sebi dajem, ali ovo je bilo mesto gde sam uvek mogla da ispričam sve što me muči bez da budem osudjivana.

ja nisam nešto preterano visoka (162cm) i imam oko 48 kila trenutno, jako molim bez komentara oko toga kasnije cu pojasniti u daljem tekstu.

Uvek sam bila sitnija i imala manje kilograma, i kad sam kretala u prvi razred morali su da pisu da imam vise kila da bih uopšte mogla da krenem u školu. Negde u sestom razredu (12godina) sam prestala da rastem i to se iznivelisalo tako da sam kroz godinu dana došla do nekih 50 kila što je prihvatljivo. Ali meni to nije bilo prihvatljivo jer sam ja smatrala da je to puno jer su druge devojčice postavile standarde da moraš da imaš tanke noge, tanak struk...

Od 10e godine ja sam igrala folklor i fizički je bilo nemoguće da moje noge izgledaju kao njihove jer su bile mnogo razvijenije i to sam shvatila prilično kasno. No da se vratimo na priču.

Kroz celu srednju školu moja kilaža je vrištala od 50 do 55 kila možete samo da zamislite kako sam se tada osećala i koliko nisam volela sebe, koliko nisam htela da jedem, drugarica me je doslovno terala, kupovala sebi vise uzine da bi dala meni ono što ona ne može jer je znala da ja sama neću uzeti nikad. To je bilo prve dve godine, u trećoj i četvrtoj godini je već bila malo drugačija priča, pogotovo kraj četvrte.

Za maturu mi je haljinu sila mama poslednje dve nedelje do mature morala je par puta da je suzava jer sam smršala 5 kilograma. Da se ne lazemo bila sam srećna i to celo leto sam imala oko 47 kila, najviše 50 i sama pomisao da bih mogla da pređem preko 50 je bila uzasavajuca. (Ponavljam ja ne mislim da sam debela niti mislim da je bilo ko od vas debeo/mrsav šta god, samo pričam svoju priču.) To je bilo leto 2019 godine.

Ah dolazimo i do cuvene 2020. Karantin, verujem da nisam jedina ali uspela sam da odrzim isti težinu tokom celog karantina do leta, tada sam počela da gubim apetit, a i mnogo vremena sam provodila van kuće pa nisam mnogo ni jela. Kad sam se vratila iz sela, krajem jula imala sam čitavih 45 kilograma. Necu da lažem bila sam srećna zbog brojke, ali ljudi oko mene su me obasipali komentarima koji su bili bolni.

Isto kao što nekoga boli kad mu kažete da je krupniji isto tako boli i kad kažete nekome da je premrsav, da je anoreksičan i da bi mogao da jede za promenu. Ja jesam jela, imala sam tri osnovna obroka u toku dana, ali to nisu bili obimni obroci jer se jako brzo zasitim.

Malo nakon što sam došla iz sela počela sam da se zabavljam sa momkom, on je prva osoba koja je probudila osećanja ljubavi u meni, o tome ćemo u nekom drugom delu. Ali on je osoba koja najviše potencira moju "mrsavost".
Ja lično mislim da izgledam normalno, dok on misli da to nije normalno. Ne želim sad da ga ocrnim on to radi iz najbolje namere, i zna i da mi da komplimente.

Ali ljudi oko nas nikad ne znaju koliko reči mogu da povrede. Ja imam 20 godina, uskoro punim 21. Ali verujem da koliko god ja budem imala godina uvek ce mi teško padati ta kilaža koja će u nekom trenutku sigurno preci 50, nekad verovatno i 60 i koliko god me to uzasavalo ja ću morati da se pomiri sa time, ali to je jako teško, a mnogi ljudi to ne razumeju.

Poenta ovog dela jeste da podelim svoje iskustvo sa vama. Ali i da vam kažem da ste svi prelepi i voljeni i da šta god da se desi ne smete da klonete duhom, ja sam uvek tu ako vam je potreban razgovor, savet bilo šta. Želim da uvek budete srećni i da se ne obazirete ne to šta drugi pričaju jer ljudi često zbog svog nezadovoljstva spuštaju druge.