ona koja je jednom volela

XIII

07.10."18.

Miha gubim ih sve. To me jako boli.

Pronosile su se njene reci zutim prakicem u kraju.

Suze su se slivale niz njeno malo lice ostavljajuci crvene tragove za sobom. Ko zna koliko je veceri ovako provela.

Istina je, gubila ih je, jednog po jednog.

Prvo je izgubila drugaricu jos kao mala, a zatim jos jednu, posle nje izgubila je druga koji joj je zivot znacio, a zatim jos dve drugarice i tako redom samo su se nizale osobe koje su napustale njen zivot.

Svaka od njih je mnogo znacila i svaka od njih je posebno bolela.

Nije shvatala sta nije u redu sa njom do te noci.

Shvatila je i sta je ta selidba znacila za nju.

Sada je znala. Gubila je sve osobe i bolelo je. Nije zelela da se to desi.

Ma za ostale je i nije toliko briga, ali gubila je svoje blizance, i gubila je Mihu pre svega. Zapravo davno ih je izgubila no tek je sada to shvatila.

I bolelo je nenormalno. Zelela ih je nazad, ne moze da zivi bez njih. Nesposobna je da zivi bez njih jednostavno ne moze sebe da zamisli bez njih.

Bez svih tih ljudi ona nije potpuna i zato je i izgubila sebe.

Njena jedina zelja veceras bila je da joj se javi, da zna da je jos uvek tu, da je ne napusta.

Ali jako dobro je znala da se to nece desiti, koliko god jako to zelela.

Neke se zelje jednostavno nikada ne ostvare koliko god to okrutno zvucalo, tako je.

Ostaje joj samo da se nada da ce bol prestati i nestati kao sto svi oni nestaju iz njenog zivota. Polako ali sigurno.