ona koja je jednom volela

IV

24.06."18.

Slusam muziku i razmisljam.

Izgubila sam svoju stvar. Ranije je bilo dovoljno da trepnem i gledali bi svi u mene. Sada mogu da se trudim do sutra i ne ide.

Ranije sam imala ljude oko sebe, iako nisu bili pravi. Danas nemam vise nikoga. A bojim se samoce. Kao i vezivanja, zato ti ljudi nisu ni bili pravi.

Ranije sam ja bila ona koja prilazi i upoznaje se, a danas ona dobija svu pozornost. Pogresila sam negde.

Možda je do boje kose, zeleno odbija ljude. Ili je do izgleda, nisam vise mrsava, nemam vise 45 kg, imam 50, previse, ali ne mogu vise da se iscrpljujem.

Mozda je stvar u tome sto vise ne glumim savrsenu i nedodirljivu. Sto plačem za svaku sitnicu i na svaku pesmu.

Trebam zagrljaj, jak, samo ne znam ciji.

Ne znam gde sam, ni sta sam. Plakala bih satima. Uzmem jesti, onda ostavim, setim se ne smem. Uzmem piti, setim se skodi, uzmem casu vode.

Provodim vreme uzalud ne radeci nista, jer ne znam sta bih radila.

Onda samo lezim, slušam muziku dok se suze slivaju niz obraze. Lezim i zamisljam, prisećam se svega sto je bilo, nije mi jasno gde je sve to nestalo. Zelim sebe nazad.

Ovako vise ne ide. Pomozite mi molim vas.

Samo mala pomoc, nista vise.