ona koja je jednom volela

XXIII

16. 04. "19

Sta reći, odakle početi.
Kako ispričati, a da te niko ne osuđuje i ne naziva te svakakvim imenima.

Pre svega, skoro je ponoć i vratile su mi se stare navike, insomnija i pisanje ovde onoga što me muči.

Imam 18 ipo godina, za 5 meseci punim 19 godina. I ovo je vrlo bitna stavka.

U mojim godinama je normalno po nekim shvatanjima da momci i devojke polako ulaze u ozbiljnije veze, vole se, planiraju život zajedno.

Nije pravili, ali opet.

Vec skoro 3 meseca sam u vezi sa jednom osobom, nekima je to puno, nekima kratko, shvatite to kako vam je drago. Mlađi je od mene dve godine, shvatite i to kako vam je drago.

Meni ništa od toga ne pravi problem.

U čemu je onda stvar.

On već sad mašta o tome kako ćemo mi biti zajedno narednih pet godina, kako ćemo se venčati i živeti zajedno dok nas smrt ne rastavi.

Mene to već sada užasava. Nisam spremna da se vežem. Ne samo za njega, već ni za koga. Bojim se da ću propustiti još mnogo toga.

Kad sam pre mesec dana sedela sa drugaricama u kafiću složile smo se da će na kraju svaka od nas 4 završiti sa četiri momka iz grupice, šta god se dešavalo u našim životima, na kraju ćemo biti sa njima.

Ne znam kako nam je suđeno, ali deo mene to priželjkuje. I ne želi da se veže ni za koga drugog.

Da proživim šta proživim i onda završim sa tom osobom.

Nazovite me kako hoćete sada, kučkom, kurvom, debilom, retardom, kako god.

Ali ja ne mogu drugačije. Ne želim.

Priželjkujem da se priča završi kao sa Tedom u "Kako sam upoznao vašu majku".

Valjda zato što njega još volim. Valjda jer mi nedostaje i jer ga želim kao i prvi put.

I eto to je Prica o tome kako se ne mogu vezati. A nemam srca da prekinem sa osobom koja mi znači i time je slomim potpuno.

Nisam više pametna...

Do sledećeg puta.