ona koja je jednom volela

48

okej treba da učim htd ali moram pričati o svojoj ostecenosti....

oh Boze mislim da sam o tome pričala vec sto puta ali kad sam već počela o sebi pričati hajd da nastavimo.

inače pišem vam latinicu jer kontam da ima ljudi koji čitaju a možda ne znaju cirilicu i ne zamerite ako ima gresaka, jer vec dve godine kucam na cirilici. No da počnemo.

Pre sad vec 6 godina moj brat se razboleo i dobio dijagnozu autoimune bolesti. U to vreme imala sam jednog najboljeg druga i dve drugarice. Kao dete od 15 godina žele sam paznju koju naravno od roditelja nisam dobijala jer je sva pažnja uglavnom bila usmerena na brata, ne zamera im, logično je. Ali utehu sam nalazila u tom društvu i vrlo često sam mnogo pričala. Počela sam i da se zalim na svoj izgled kao što vec možda i znate iz prethodnog dela.

Drug i ja smo se družili do pred kraj 2015 godine kad je on odlučio da mu jako ne prija moje društvo, i kako sam jako dosadna iako me par dana pre toga svako malo zvao da se vidimo i da blejimo tako reci. Ne znam šta je to tačno značilo ali mi smo se prestali družiti. Ostale su mi te dve drugarice, sa kojima sam se družila prilično, skoro da smo bile nerazdvojne, znale smo se već deset godina nije ni čudo. Tad vec nisam bila toliko zeljna paznje ali sam i dalje znala dosta da pričam. Onda je došlo to famozno leto 2016, tačnije kraj leta. Odlučile su da sam dosadna i da previse pričam i da vise ne zele da imaju išta sa mnom.

Od tog trenutka trudila sam se da što manje pričam o sebi, ljudima je i to smetalo. Malo kasnije sam od najbolje drugarice saznala da nikad ja nisam ni pričala toliko o sebi, da sam se i njoj jako teško otvorila, a znamo se od prvog razreda osnovne škole i još se družimo ali i dalje ne zna sve o meni. Jer i to što sam nekad pričala se svelo na minimum bas zbog te tri persone.

pomenula sam u prethodnom delu da sam se skoro počela zabavljati sa jednim momkom, opet moram reci on je divan stvarno, ali ima svoje momente.

Imamo zajedničko drustvo, ima nas desetak otprilike. Par puta mu se desilo da se našalio i rekao mi kako ne moram izlaziti jer im ne trebam i jer sam svima dosadna. Tad je počela da izlazi na površinu moja oštećenost, par puta sam iz revolta rekla neću onda ni izaći, ali njima moraš crtati. Na kraju smo se oko toga posvadjali te sam mu morala nacrtati zašto ne volim kad tako nešto priča. Nisam mu rekla koje su osobe razlog jer poznaje tog mog druga, ali to valjda nije ni bitno toliko. Ali veci je problem nastao pre neki dan. Dogovorili su se da idu na klizanje ali mene su zaboravili da pozovu, ne zameram im toliko, njemu zameram jer sam se osetila jako izostavljeno. U tom trenutku sam shvatila odakle je i došlo.

Niko od njih nije imao lošu nameru, nisu me hteli povrediti, ali ne znaju dovoljno o meni da bi razumeli.

Vecina ljudi ne razume koliko njihova nemarnost i reci mogu povrediti i koliko bola mogu naneti, zato pazite šta pričate i nemojte ostavljati ljude kad im je vaše prisustvo potrebno.