Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Moje razmišljanje je prekinuo Lukin glas.

-"Tesa da li bi bili ljubazni da Vi birate muziku za ovaj naš put?"

-" Naravno gospodine Luka, sa zadovoljstvom."

Za par minuta sam u dogovoru sa decom napravila listu pesama, imali smo sat vremena vožnje do ranča. Atmosfera u autu je bila jako vesela, deca su pevala, i ja sam pevušila doduše sramežljivo, a sa lica gospodina Luke osmeh se nije skidao.

-" Tesa dozvolićete da Vas ja obučavam jahanju, probaćete da jašete zar ne?"

-" Probaću, Vi ste zasigurno iskusni u tome. Ali opet... nije da Vam ne verujem samo ne bih želela da se moj pokušaj završi kao pokušaj gospođe Adriane." Svi smo se smejali tome. Odlučila sam da mu ne govorim o mojim jahačkim sposobnostima.

-" Neće se tako završiti obećavam."

-" Dobro onda".

Kada smo konačno stigli zaista me je sačekao predivan ranč. Izvan grada je, okružen šumom. Stojala sam pored automobila i samo nemo posmatrala tu lepotu.

-" Predivno, zar ne? "

- " Da ja sam očarana gospodine Luka"

- " Ovde uvek dođem kada mi je zbrka u glavi."

- " Da li pomaže, mislim da li se razbristri ta zbrka ovde?" Preko mi bio potreban taj potvrdan odgovor, jer je kod mene već mesecima ta zbrka u glavi.

-" Pa sam ranč ne reši problem ali bude mi dosta dosta lakše."

-" Znači ovo je Vaš ranč?"

- " Da, zapravo je od mog pokojnog oca."

Tada su Pjer i Bjanka dotrčali, Pjer me je uzeo za jednu ruku, Bjanka za drugu i krenuli smo u obilazak. Pokazali su mi konje svako je imao svog konja, staze, manju terasu u kojoj gospođa Adriana sa bezbedne udaljenosti posmatra konje, pa čak je na ranču postajala i omanja streljana. Kada je došlo vreme da jašemo, Luka je odabrao najmirnijeg konja za mene. Polako mi je objašnajavao kako trebam da se popnem na konja. Pošto sam izrazito želela sama da jašem, Luka je izveo i svog konja da jaše pored mene a trenera je zamolio da drži povodac od mog konja. Kada smo se popeli na konje, ja sam iskoristila priliku i prošaputala sam treneru da slobodno pusti povodac, i da mogu sama. Kada smo krenuli da jašemo, ja sam ostavila iza sebe Luku, on je ostao u šoku. Odmah približio.

- " Pa da li je moguće gospođice Tesa Vi zante da jašete, a ja sam bio sav ponosan jer Vas podučavam kako da jašete." Oboje smo se nasmejali.

- " Malo sam želela da se našalim, ja jašem zapravo od malena. Tu ljubav prema konjima su mi preneli roditelji"

-" I moju ljubav prema konjima je na mene preneo moj otac. Zapravo većinu stvari što znam znam upravo zbog njega."

- " Bili ste jako vezani za Vašeg oca?"

- " Da veoma, tata i ja smo bili veoma slični i uvek smo se dobro slagali. Dok na primer sa mojim starijim bratom i nisam uspeo da uspostavim takvu vezu jer je on uvek u svom nekom svetu za mene stranom."

Kada je to izgovorio za Alberta, u meni se probudila neopisiva sreća ne znam tačan razlog ali mi je bilo veoma drago jer je očito da su Luka i Alberto dva različita sveta.

-" Sigurna sam da Vam je bilo jako teško kada ste ostali bez oca, poznajem taj osećaj koliko god da imamo godina nismo nikada dovoljno stari za smrt svojih roditelja."

-" Znači vi ste izgubili oba roditelja, jako mi je žao zbog toga."

-" Da, ali mogli bi da pređemo sada na neke vedrije teme" Nisam želala previše da budem intimna ipak je on brat od Alberta.

-" Svakako, kako god dama želi tako će biti. A da li znate da pucate?"

-" Ne to zaista nikada nisam probala." Nikada do tada nisam bila u situaciji da držim pravi pištolj u ruci.

- " Ovde imamo manju streljanu videli ste je. Ja obožavam streljaštvo to mi je pored jahanja omiljeni hobi. Pa ako želite ja bih volelo barem tome da Vas naučim."

Nadala sam se da se pucanjem samo i bavi radi hobija, iako je to bilo malo verovatno jer su nas okruživali telohranitelji za čijim se pojasevima nalazio po pištolj.

- " Želim naravno. Može biti zabavno!"

Sve staze na ranču smo obišli zajedno sa konjima i vratili se na početak. Blanka i Pjer su sa svojim trenerom uvežbavali jahanje, kada smo se uverili da im nismo trenutno potrebni otišli smo do streljane. Pružio mi je pištolj, pravi pištolj.

-" Zar mi početnici ne bi trebali da krenemo sa vazdušnim pištoljem?" On se nasmejao, sećam se da sam tada primetila da mu osmeh dobro stoji, na njemu osmeh izgleda gospotstveno a opet na neki neodoljiv način zavodljiv.

- " Mi ovde nemamo vazdušne pištolje i puške, tako da smo osuđeni samo na pravo oružije."

Ovu rečenicu sam protumačila na način da je on rođen sa već iscrtanim putem i nametnutim pravim pištoljem. Ili sam samo želela da ga opravdam.