Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali iz mog zaleđenog položaja me je trglo kucanje na vratima. Otvorila sam vrata, to je bila Marija.

-" Gospođice Tesa, porodica Vas poziva na večeru"

-" U redu, hvala Vam"

Ona je već krenula, ali sam je zaustavila imala sam želju da uspostavim bliži odnos sa ljudima u ovoj kući ipak ću tu živeti.

-" Gospođice ili gospođo Marija ja bih Vas zamolila naravno ako se i Vi slažete da ne perisiramo jedan drugoj. Mislim da nema potrebe za time, naravo ako se slažete" Odamh joj se na licu pojavila još veća ljubaznost i srdačnost.

-" Naravno da mi ne smeta, čak šta više drago mi je zbog toga i da ja sam gospođica nažalost. Zapravo ja sam u potrazi za mladoženjom..."

Tada smo se obe nasmejale.

- "... Ali neću više da Vas, pardon da te zadržavam prvog dana ne bi bilo lepo da kasniš na večeru."

-" Slažem se, i Marija vidimo se onda kasnije."

-" Naravno vidimo se".

Marija je veoma vesela i pozitivna devojka uvek puna radosti koju nesebično želi da podeli. Krenula sam, ali sam shvatila da ne znam kuda trebam da idem. Nisam znala gde bi trebali da večeramo. Stojala sam na kraju hodnika zbunjeno, i samo sam u jednom trenutku primetila da se uz stepenice penje Luka. Odmah sam ga prepoznala.

-" Gospođice Tesa predpostavljam da ste se izgubili, izgledate jako zbunjeno" Stao je naspram mene.

- "Trebala bih da sam na večeri sa Vama ali da Vam iskreno kažem zaboravila sam da pitam gospođicu Mariju gde večerate."

Čudno je bilo, on je bio brat mog silovatelja ali nisam osetila ni trunku straha dok sam stojala naspram njega, lice mu je bilo prijateljski nastrojeno što mi je pružilo dodatno olakšanje. Oboje smo se osmehivali.

- " To je zapravo odlično, mislim to što smo se ovako neformalno upoznali ne volim formalnost, oprostite ja sam zaboravio da se predstavim jako nepristojno sa moje strane. Ja sam Luka, tata"

To "tata" je izgovorio jako skromno što mi je bilo jako simpatično, tada je moj osmeh prerastao iz formalnosti u osmeh iz srca.

-" Drago mi je gospodine Luka."

Tada mi je pružio ruku, to bila malo zakasnela reakcija ali smo se rukovali.

- "Pa dobro gospođice Tesa onda sam ja Vaš vodič ove večeri."

-" Izgleda da je tako gospodine Luka."

Trpezarija je bila odmah tu u blizini. U tom kratkom putovanju od hodnika do trpezarije sam iskoristila vreme da osmotrim malo bolje svog poslodavca. Bio je visok, obučen sav u crno. Košulja je bila crna, pantalone, cipele pa čak i kaiš. Kosa mu je bila gusta crna, oči su bile nežne plave boje što je bio kontrast od njegove tamne puti. Za stolom su nas čekla deca i Adriana, nije bilo ni traga od Alberta. Pjer i Bjanka su jako slatka deca, puna života i vedrine. Bjanka je devojčica od sedam godina. Nosila je belu haljinicu na sebi sa plavim kaišom, imala je te večeri na sebil crne sandalice. Kosa joj je bila vezana u dva repića, ima nežno svetlu braon loknastu kosicu. Oči su joj preslikane Lukine, prelepe plave okice. A Pjer je u tom trenutku bio desetogodišnji dečak, kosica mu je bila setlija od Bjanke mogu slobodno reći da je bila plava, a okice mu nisu definisane boje pomešane su zelena i plava. Nosio je plavu košuljicu i jako slatke teget pantalonice. Kada sam ih tako slatke i nevine ugledala spopala me je neka tuga jer sam znala da nemaju majku. Posebno u njihovim godinama mjačinska ljubav i nežnost je neophodna.

- "Dobro deco, dođite da se pozdravite sa Tesom, ona je vaša nova dadilja."

Pjer mi je prvi prišao, za njim je krenula i Bjanka. Takođe je on prvi stidljivo sa nekim poluosmehom  progovorio.

- " Ja sam Pjer,  Tesa drago mi je da sam Vas upoznao." Potom se i Bjanka predstavila.

- " A ja sam Bjanka, drago mi je."

Ona je bila veoma stegunta, videla sam joj na licu da se pomalo i boji. Čučnula sam i uputila im širok osmeh.

-" Kao što znate ja sam vaša nova dadilja, i uopšte mi se ne morate obraćati sa Vi. Ja se nadam da ćemo se nas troje lepo družiti i da ćemo ponešto svi zajedno i naučiti."

Oboje sam pomilovala po obrazima, pa smo potom svi seli za sto. Prvih par minuta je nastala neka pomalo i neprijatna tišina, izgledalo je kao da je svako želo nešto da kaže ali kao da niko nije znao šta bi rekao. Tu tišinu je prekinuo Luka.

- " Tesa mi u blizini imamo ranč tu jako često prorodično provodimo nedelju. Tako da bih ja želeo da ove nedelje svi zajedno idemo na ranč, šta mislite o tome?"

Kada su klinci čuli za tu ideju raširili su svoje okice i sa savršenim dopunjivanjima su mi jasno stavili do znanja da bi trebali da idemo.

-" Tesa tamo je predivno, ima puno konja" Rekla je Bjanka, a onda je i Pjer  dodao.

- " Da, da znaš kako ja fantastično jašem to moraš da vidiš." I ja sam želela da odemo na taj ranč, od malena sam išla da jašem prvo sa roditeljima a kasnije i samostalno. Jahanje je postalo neka vrsta moje strasti.

- " Slažem se. Naravno da ćemo ići."

Tada je Luka zadovoljno klimnuo glavom u mom pravcu.