Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Kada sam konačno stigla do ulaznih vrata par sekundi sam skupljala hrabrost da uđem. A kada sam ušla sačekalo me je Lukino oduševljeno lice. Moja fotografija i jeste zaista bila naslovna tema izložbe. Svi su bili svečano obučeni, gledali su u te fotgrafije sa oduševljenjem, vladala je jako prijatna atmosfera. Alberto mi je prišao sa raširenim rukama i širokim osmehom.

- "Mislio sam da nećeš doći, zapravo bio sam gotovo siguran. Ali sada sam najsrećniji čovek na svetu, počinjem svoj život ispočetko i još si ti tu pored mene."

Osmeh nije skidao sa njegovog lica, dok je na mom licu zavladala hladnoća severnog pola.

- " Alberto da li bi mogli ti i ja nasamo da razgovaramo?"

-" Naravno mila, naravno. Uđi da vidiš izložbu, hoćeš šampanjac? Opusti se, zašto izgledaš tako stegnutu?"

Tada me je dodirnu za ramne, automatski sam se odmakla. Neka jeza je prošla kroz mene u trenutku njegovog dodira.

- " Neću ništa. Gde si odseo?"

Izgledao je iznenađeno kada sam ga to pitala, mada sam i ja bila iznenađena tim svojim pitanjem.

- " Ovde sam u blizini iznajmio stan."

-" Odlično. Znam da nije baš najpristojnije ali da li bi mogli da odemo do tvog stana?"

Dok sam mu ovo pitanje postavljala razmišljala sam šta tačno da uradim kada odemo do njegovog stana. Tek sam tada shvatila da sam totalno nespremna bila.

-" Naravno, idemo. Ti si bitnija od ove izložbe da nije bilo tebe ove izložbe ne bi bilo, ma ne bi bilo ni mene. Samo da uzmem ključ od automobila i idemo."

-" Dobro, čekam te ispred."

Dok sam ga čekala postala sam svesna da sam mu se svo vreme obraćala sa ti. Pogubila sam se, i tako pogubljena odlučila sam da ništa ne planiram već da se prepustim emocijama. Stvarno mu je stan bio u blizini za par minuta smo stigli. Idalje ne znam odakle mi ta hrabrost da odem u njegov stan. Ali nije me bilo strah, bila sam uverena u tim trenucima da mi on neće učiniti ništa nažao. Čim smo ušli u stan on mi je ponudio neko vino, kao da me nije primećivao. Bio je previše zauzet svojom srećom. Stojali smo jedan naspram drugog u dnevnoj sobi koja nije imala zavese. Soba je bila okupana svetlošću, bio je to pravi kontras u odnosu na tamu koja je nastala smo par trenutaka kasnije u toj sobi.

- " Moramo da razgovaramo ozbiljno."- rekla sam mu to ne tako odlučnim glasom.

-" To si mi već rekla, reci slobodno šta god da je u pitanju. Vidi ti si meni divna i nisi svena koliko si mi dodatno ulepšala dan. Ja možda malo delujem kao neki ludak ali nisam samo imao tako normalan život..." prekinula sam ga, bilo mi je neopisivo teško jer me je dodatno iznerviralo to što nisam mogla više gledati na njega kao na monstruma.

-" Čula sam već tvoju životnu priču i nisam ovde zbog nje, ovde sam zbog svoje životne priče."

Prišao je malo bliže meni.

-" Reci, veruj mi meni možeš da kažeš sve što poželiš. Tebi je neko uradio nešto nažao u životu?"

Kada me je ovo pitao ostila sam se ponovo nemoćnom. Osetila sam nemoć jer sam u njegovim očima videla dobru nameru, istinski je imao lepu energiju koju je život uprljao. Kako je njega život uprljao tako je on mene uprljao.

-" Da povredio me je neko...Puno..."

-" Kako te je povredio i ko je mogao da uradi nešto loše takvom anđelu."

Jedva sam se suzdržavala da ne zaplačem.

-" Ja sam silovana."

-Pognuo je glavu čim je čuo reč silovana. Nastavila sam da govorim.

- " Jedne večeri pre godinu dana na krovu zgrade kluba " Luce" sam silovana."

Kada sam to izgovorila on je pao na kolena, zabio glavu u svoje ruke i krenuo da plače. Ja sam čučnula ispred njega, svojom rukom sam podigla njegovu glavu.

-" Pogledaj me, pogledaj svog anđela čija si ti krila polomio."

Sklopio je oči, i nastavio da plače. Ja nisam plakala, sklonila sam svoju ruku sa njegovog obraza. Bilo mi ga žao, žao mi je bilo i sebe. Bilo mi žao dva uništena mlada života.

-" Alberto tvoja tužna sudbina ne može biti opravdanje za tvoje zle postupke, sam si birao svoj put."

Znam da sam mu time udarila zadnji, najjači udarac to sam svesno uradila. Bila sam sigurna da je zadnje što on želi da bude loš čovek. Kroz jecaje je govorio.

-" Ja... nisam takav... kunem se. Tada... ne znam šta mi je bilo...."

Gledao me je kao neko dete koje je nešto žgrešilo.

-"... Bio sam drogiran Tesa. Znam da to nije nikakvo opravdanje i da ti to neće vratiti život natrag."

- " Neće ga vratiti."

Gledala sam ga ponižavajućim pogledom namerno, to ga je još više postidelo.

- " Priznaj sebi da si loš čovek. Ti si odabrao da te noći budeš drogiran, da me siluješ... Ma čoveče ti si izabrao da ubiješ čoveka kome oči nisi video."

Želela sam da mu dokažem da mora da preuzme odgovornost za svoje postupke i da nikog drugog ne može da krivi za svoje pogrešne izbore.

- " Ubi me. Ubi me to će biti za mene blagoslov. To bi bila najlepša smrt. Tvoja ruka bi me spasila, poslala bi me u smrt na najlepši način. Otišao bi na svoj večni put gledajući tebe, i ovako ne bih mogao da nađem lepši ovozemaljski pogled od tebe. Ubi me molim te."

Kao da mi sve one predhodne reči nisu bile dovoljnje želela sam da ga dokrajčim.

-" Ti nisi dostojan toga, ti si jedan običan crv koji nema trunke odgovornosti u sebi."

Krenula sam ka izlazu ali sam se setila Luke. Samo sam zastala, nisam se ni okrenula.

- " Znaš mislim da mi duguješ nešto. Zapravo duguješ ti meni mnogo toga, ali ja ću tražiti od tebe samo jedno."

- " Reci šta god ti treba."

- " Treba mi da nikada ali nikada ne kažeš reč Luki o ovome. Ja Luku volim, a voli i on mene iako imaš imalo osećanja nećeš nam to uništiti."