Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Naredni dani su nam bili kao san. Većinu vremena smo provodili na ranču sa decom. Poklonio mi je ždrebe koje sam nazvala ljubav, jer našu ljubav donekle i simbolišu konji. Ali kako se bližio datum Albertove izložbe, moje srce je bilo sve nemirnije. Kunem se da sam u jednom trenutku odlučila da se neću svetiti, da neću ugroziti sve ovo što imam ali nisam mogla da se oduprem želji za osvetom. I danas me je strah da se zapitam da li je to bila moja mržnja prema Albertu jača od ljubavi koju sam osećala prema Luki. Mada sada mislim da se tu radilo o meni, ne o osećanjima, ne o njima dvojici već o meni. Želela sam više od svega da se oslobodim tog osećaja bespomoćnosti. Odlučila sam da ću otići , odlučila sam da ću se suočiti sa Albertom. Bila sam spremna da platim bilo koju cenu za svoje oslobođenje, za svoju slobodu. Rekla sam Luki da me je sestra zvala u Firencu na par dana jer joj je trebala moja podrška zbog raskida sa Davidom. Lagala sam, Adi i Davidu su cvetale ruže u ljubavi ali nisam želela da mu kažem istinu. Nisam rekla ni Adi da dolazim u Firencu. Nikom mom o tome nisam pričala jer sam znala da onda ne bih mogla da idem do kraja. Kada razmišljamo o našim slabostima, možemo nabrojiti na hiljade i hiljade slabosti ali zapravo naše istinske slabosti se mogu nabrojiti na prstu jedne ruke. I te slabosti staju u imena naših voljenih ljudi zato sam njih izostavila. Luka, klinci i Adriana su me ispratili na aerodromu. Dugo sam se opraštala od dece, bilo mi je jako teško da se odvojim od tih nevinih, milih lica. Luka me je čvrsto zagrlio i zatražio da mu obećam da ću se vratiti. To me je potsetilo na obećanje koje sam dala Adi, isto obećanje sam dala i Luki. Dok sam odlazila na avion, bilo mi je previše teško. Kada sam dolazila u Palermo takođe mi je bilo teško, ali tada dok sam ostavljala Luku i decu iza sebe ne znajući da li ću ih ponovo videti srce mi se slamalo. Let sam u velikoj meri preplakala. Nisam bila sigurna ni zbog čega više plačem, mada sam svakako i imala bezbroj razloga za svaku suzu. Kada sam stigla u Firencu, taj osećaj da sam u svom gradu je probudio u mom srcu mir na par minuta. Otišla sam u hotel. Prvi put sam u hotelskoj sobi zapravo krenula da razmišljam kako ću se osvetiti. Cele noći sam pravila razne scenarije svoje osvete. Pred svitanje sam donela odluku, da ću otići na izložbu, na mesto gde on želi da otpočne svoj život iznova i da ću mu reći da sam ja devojka koju je silovao. Nisam znala šta da očekujem, želela sam da ga to povredi da odustane od svog novog, boljeg života. Ali sa druge strane mislila sam da je on čovek bez emocije čim je mogao onako brutalno da me siluje. Celo jutro sam provela u nekoj agoniji, doručkovala sam jer sam morala, sve sam obavljala mehanički sa odsutnošću. Čudno je to što me je strah napuštao kako se približavalo vreme izložbe. Samo sam želela da se sve što pre završi, da se sa mojih grudi ovaj teret težak tonama skloni da nestane. Obukla sam onu istu belu haljinu koju sam noslila onog dana kada mi se Alberto ispovedao. Onu haljinu u kojoj me je vido kao anđela, želela sam da ga ta haljina podseti da je povredio na najgnusniji način jednu nevinu osobu. Na lice nisam stavila ni trunuku šminke, bez nakita sa svojim bolom sam krenula ka Albertu da mu predam tu bol. Na internetu sam pronašla gde se održava izložba, bila je blizu mog hotela pa sam pešačila do nje. Dok sam pešačila kroz dobro poznate ulice sve mi se činilo stranim, vazduh, zgrade, ljudi... Sve me je odjednom gušilo, jer sam znala da svakako postoji mogućnost da izgubim Luku nakon mog priznanja.