Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Sedeli smo jedan naspram drugog i ćutali. Posle nekog vremena Luka je konačno progovorio.

- " Sada ću ti sve objasniti."

- " Psst... Nemoj, ne želim da znam."

Nisam želala da znam, plašila sam se saznanja o toj njegovoj drugoj strani.  Apsurd je da sam uvek imala hrabrosti u životu ali pored Luke nikada nisam morala da imam snage on je uvek bio moja snaga i izvor moje snage.

Sadašnjost

Posle one noći preselili smo se u Milano. Nakon par mececi Luka i ja smo se venčali. Postali smo i zvanično porodica. Adriana se preselila u jednu omanju kuću u Palermu, a Mateo je ostao njen lični vozač ali i njen oslonac sigurna sam. Onog dana kada smo se mi odselili iz vile, Alberto se uselio u nju bez našeg znanja. Kuća je izgorela odmah iste noći zajedno sa Albertom. Načula sam da su isti ljudi krivi i za smrt prve Lukine žene kao i za naše preseljnje u Milano ali i za podmetnut požar. Luki je to jako teško palo, ali kao što je i Adina trudnoća došla u pravo vreme tako je i moja. Rodila sam jednog divnog dečaka, kome smo dali ime Lukinog oca Antonia. Živeli smo u divnom skladu ljubavi i mira, klinci Luka i ja. Često su nas posećivali Ada, David i mala Aurora. Ta naša harmonija je trajala sve do prošle godine. Luku su ubili. Ubili su moj oslonac, moju snagu, moju ljubav, moju bezbrižnost, moj mir, moj osmeh, moj uzdah, moj izdah... Bila sam izgubljena, lutala sam, tražila pravi put i nakon dva meseca sam ga pronašla. Spakovala sam decu, sebe i krenuli smo u Švajcarsku. U Ženevi smo ponovo pronašli svoj mir, a deca su pronašla i svoj novi život. I dok sve ovo pišem dolazim do pitanja, a šta da nisam otišla na taj put osvete? Kako bi moj život danas izgledao? Na ta pitanja ne mogu da dam odgovor ali na jedno pitanje mogu a to pitanje glasi da li je sve ovo za šta sam se borila bilo vredno? Bilo je vredno, sve moje neopisive boli bile su vredne, da vratim vreme sada sve bih ponovo isto i ništa ne bih ispravila čak ni to silovanje. Da nije bilo tog silovanja, ja možda nikada ne bih upoznala svoju srodnu dušu, a možda bih ga i upoznala ali ne bih bila dovoljno jaka da se nosim sa njegovom smrću. Za sve što nam se desi u životu postoji neki razlog, mi samo moramo da pronađemo način da izvučemo ono najbolje iz svake životne situacije. Iako je moj osmeh umro, ja nalazim snagu iz te životne tragične situacije da nastavim dalje zbog njega i zbog naše dece. I čitaoci nećete mi zameriti ali moju zadnju rečenicu u ovoj mojoj priči sebično posvećujem samo mojoj srodnoj duši. Luka, volim te i uvek ću te voleti.