Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Izljubio je decu i seo.

-" Luka da li si doručkovao, ako nisi da pozovem Mariju da i tebi donese tanjir" rekla sam brižnim tonom iako nisam želala da tako zvuči.

- " Ja sam već doručkova, krenuo sam na posao ali sam samo svratio da te vidim ovih dana se ne viđaš baš previše. Jel sve u redu?"

-" Jeste sve je u najboljem redu, samo tu ti je brat niste se dugo videli pa nisam želela da smetam."

- " Ti nikako ne možeš da smetaš. Kada smo već kod Alberta on ide sutra. "

- " A zašto tata? Može još malo da ostane zar ne? " pitao je Pjer.

-" I to što je ostao ove dve nedelje je začuđujuće i sam znaš sine da njega ne drži mesto. Ići će po Toskani da fotografiše vinograde, i ljude tamo za svoju izložbu. Nego ja sam večeras mislio ako si ti Tesa slobodna da nas četvoro odemo u jedan restoran. Moj jako blizak prijatelj je otvorio taj restoran pa bi bilo lepo da odem iz poštovanja, a i svakako svi kažu da restoran divan."

- " Naravno slobodan, možemo otići." kao iz topa sam potvrdno odgovorila.

- " Znači večeras Tesa ti i ja imamo veče rezervisano samo za devojke, moramo se lepo obući" Bjanka je bila oduševljena ovom idejom. Luka i ja smo ispratili deci, potom sam ja krenula nazad u kuću ali me je Luka dodurnuo nežno za dlan. Zastala sam i pogledala ga znatiželjno. Veoma tihim tonom je govorio verovatno da ga ne bi niko od posluge čuo.

-"Tesa ti nisi imala nikakav problem sa mojim bratom? Jer ako jesi ja bih voleo da mi to kažeš." Sledila sam se.

-" Nisam imala nikakav problem, zašto misliš da bih i imala neki problem sa tvojim bratom?"

- " On nije loš, samo je malo zanešen, a ni sam život ga baš nije mazio ali zna ponekad da bude neprijatan. Video sam fotografije na kojima si i ti, slikao te je iz daljine predpostavljam da ni ne znaš za to ali slikao je i klince nemaš potrebe da se plašiš."

- " Ne plašim se, u redu je. Znam ja kako je to sa umetnicima, dečko od moje sestre je fotograf i znam kako je kada se unesu u svoj rad. Nemam problem zaista sa time što me je fotografisao." Lagala sam smetalo mi je što Alberto ima moje slike.

- " Imaš sestru?" Kada me je ovo upitao shvatila sam koliko zapravo on mene malo poznaje.

-" Da stariju, Ada se zove. Kada smo ostale bez roditelja ona mi je bila najveći oslonac, ona i njen dečko David."

Već su ljudi oko nas počeli da nas posmatraju, verovatno smo se previše raspričali, primetila sam to.

-" Divno je to što ste tako bliske, ako ti zafali sestra slobodno je možeš pozvati ovde."

Odlučila sam prekinem razgovor jer je već bilo neumesno da stojimo na sred dvorišta i da nas ljudi posmatraju.

-" Hvala ti Luka puno. Vidimo se večeras."

-" Vidimo se,i nema potrebe za zahvaljivanjem stvarno mislim da trebaš da pozoveš sestru ovde kada ti zafali."

Nasmejala sam mu se, to je bio istinski osmeh zadovoljstvati, okrenula sam se i otišla u kuću. Razmišljala sam kako je lepo kada je neko tako pažljiv prema tebi, a Luka je zaista pažljiv. Već sam počela da priznajem sebi polako da mi se sviđa, i pitala sam sebe da li se i ja njemu sviđam. Nisam mogla zasigurno da znam, jer se on pažljivo ophodio prema svim svojim zaposlenima. Krenula sam ka svojoj sobi, želela sam da uzmem knjigu i da izađem u voćnjak da čitam. Iz radne sobe su se čuli neki zvukovi, kikotanja ili plakanja nisam bila sigurna. Razmišljala sam da li da uđem ili ne, ali znatiželja me je pobedila i ušla sam. Zatekla sam u zanosnom filmskom poljupcu Adrianu i Matea. Krenula sam da izađem ali me je Adriana već primetila, jedva sam se suzdržavala da ne puknem od smeha. Adriana je pokazala rukom Mateu da ode, on je izgubljeno izleteo iz sobe.

- " Vidi mila ja sve mogu da objasnim" Govorila je nesigurnim tonom, a lice joj je izgledalo pogubljeno.

- " Ne, ja se Vama izvinjavam. Nisam trebala da uđem u sobu to je bilo zaista nepristojno sa moje strane. Da sam znala nikada ne bih ušla."

-" Ja... Vidi... Luka ne zna i ne bi trebao ni da zna, mislim slažeš se sa mnom zar ne?"

- " Ma nemam ja šta tu da se slažem, ja neću nikome ništa da kažem. Zaista nemate razloga za brigu kao da to nisam videla. Obećavam da ovo ostaje između nas, nikada neću reći reč o ovome." Izgledalo je kao da joj je malo laknulo.

" Hvala Vam zaista puno Vam hvala."

- " Ne brinite se ništa, i izvinite još jednom što sam vas uznemirila. Ja sada idem."

Izašla sam i nisam se mogla suzdržati, smejala sam se čitavo vreme i kada sam sela u vočnjak smejala sam se. Nisam mogla da prestanem, izgledali su tako slatko kao dva tinejdzera koja su uhvaćena na delu. Ali smeh mi se u trenutku prekinuo kada je pored mene seo Alberto.