Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

-"Ne, ne nikao ja ne želim to, nemoj pogrešno molim te da me shvatiš. Ja te tako vidim kao umetnik, ti vraćaš dušu meni to je sve razumeš? Nisam ja neki bolesnik samo sam izgubljeni umetnik koji je video svetlost koja bi mogla da me vrati na pravi put."

- " Da li vi nešto očekujete od mene? " Sve ovo mi je bilo jezivo, želela sam da čujem šta on zapravo želi od mene.

- " Ne, naprotiv apsolutno ništa ne očekujem od tebe ne bih te nikada uprljao, dovoljno mi je da me samo saslušaš mislim da bih mogao tako da nastavim dalje, zapravo da se vratim na pravi put ustvari na moj put."

-" Dobro slušam Vas" Prihvatila sam ovo samo iz razloga da bi saznala neku njegovu slabost.

-" Znam da verovatno misliš da sam lud ali kunem ti se nisam mada možda i jesam ali to nije više ni važno. Ja sam zapravo bio normalno dete. Voleo sam da crtam, fotografišem, da se smejem nisam bio u stanju nikog da povredim. Onda je moja majka umrla, jedini moj oslonac u životu, radost, pozitiva jedina pozitiva u ovoj porodici. Učila me je dobrim vrednostima, umetnost je bio i moj i njen jedini svet u ovoj mračnoj porodici. Kada je ona nestala, ja sam se povukao u sebe ali sam idalje bio ono dobro dete. Fokusirao sam se na umetnost, zatvarao sam oči pred svim što nije dobro. Ali moj otac me je ubeđivao da je baš ono što ja mislim da nije dobro da je dobro mada sam ja uspešno bežao od svega toga. Sa osamnaest sam otišao u Pariz da studiram, tamo sam upoznao jednu devojku, ludo sam je voleo i ona je mene. Bilo nam je predivno, verovatno zato što smo živeli baš u trenutku nismo govorili o našim životima iz Italije za nas je postojao samo Pariz, naš Pariz, naša ljubav. Bilo mi je predivno, prvi put posle smrti svoje majke prodisao sam. Osećao sam se potpunim, ona me je činila potpunim. Onda smo imali raspust i vratili smo se u Italiju, svako svojoj kući. Otac me je sačekao i rekao mi je da sam spreman za svoj prvi zadatak, i da se od umetnosti ne živi i da odrastem. Imao sam zadatak da ubijem, ni manje ni više za prvi zadatak. Za mog oca je to predstavljalo rutinsku stvar. Trebao sam da ubijem nekog njegovog rivala u poslu koji je igrom slučaja imao nešto sa čime je ucenjivao mog oca. Dugo sam držao pištolj i prikupljao hrabrost za to. Sve mi je bilo obezbeđeno samo sam morao da uđem kroz prozor njegove spavaće sobe i da ga ubijem i predam pištolj tatinoj desnoj ruci. Uradio sam to, samo iz razloga jer mi je otac rekao da će cela naša porodica nestati da će on završiti u zatvoru a mi ćemo svi biti pobijeni na čelu sa mojim mlađim bratom koji je tada u tom periodu bio najnevinije biće. U trenutku ubistva tog čoveka na vrata je ušla ona, moj Praiški san, skamenjeno je stajala baš tako kao što si i ti skamenjena sada. Tatina desna ruka je sve to posmatrala, moralo je sve da bude čisto kada je video da nemam nameru da pucam a ni da bežim uleteo je u sobu. Upucao je Tesa pred mojim očima" Tada je počeo da jeca, uzeo je limenku i prolio je pivo po sebi. Gušila sam se u suzama zajedno sa njim.

- " Tesa nisam znao šta ću sa sobom, krenuo sam da se drogiram, da pijem, da se uništavam, da uništavam ljude oko sebe. Pobegao sam od mog oca nikada mi više nije ni pomenuo njegov posao ali i bez tog posla sam se uništavao. Moj život sam sam gore uništio nego što bi me uništio zatvor. Ponekad mislim da bi bilo bolje da sam završio u zatvoru samo zbog drugih. Koliko sam samo ženskih srca slomi, jednom sam čak napravio i nešto gore ali bio sam naduvan. Bio sam čist godinu dana pre tog mog čina ali te večeri sam prekršio svoje obećanje koje sam dao sebi. Nastavio sam da mrzim sebe još više sam počeo da se mrzim zapravo. Prvo me je uništila smrt moje majke, potom otac a na kraju sam sam sebe uništio."

Nastavio je da plače, sklupčao se kao neko malo nezaštićeno dete. Ja sam polako ustala, pogledala ga i otišla zatvorivši vrata za sobom. Brzim koracima sam otišla do svoje sobe. Plakala sam dugo bez prestanka, jedno vreme sam se čudila odakle mi toliko suza. Na kraju je nestalo suza, ali ja sam nastavila da jecam. Moja bol više nije bila samo duševna, bila je i fizička. Bolele su me gludi, kao da je tona i tona nekog tereta stojala na mom srcu. Po medicini je nemoguće da te srce boli, ali ja se kunem tog dana me je bolelo srce. Ramišljala sam kakav je to paradoks i igra sudbine da on u meni vidi anđela spasitelja, a ja u njemu monstruma uništitelja mog mira. Iako sam čula ovu njegovu priču idalje sam želela da ga povredim, da povredim njegova osećanja. Ali sa druge strane bilo mi ga je žao, sve njegove postupke razumem, sve sem mog silovanja za to nema opravdanje za taj gnusni čin ne može da postoji opravdanje. Te noći se ne sećam kada sam zaspala, samo znam da sam bila jednako iscrpljena kao i one noći, kobne noći u kojoj sam silovana. Ujutru me je probudio Adin poziv. Kao da je znala da nešto nije u redu, prvo šta me je pitala bilo je "kako si". Nisam joj govorila o mom suočavanju sa Albertom, rekla sam joj da ga skoro i ne viđam u kući. Da sam joj sve ispričala verujem da bi doletela do Palerma i da bi me odvukla kući, a ja to nisam želela. Deca i ja smo doručkovali na terasi, a onda nam se pridružio Luka.

-" Dobro jutro" Svojim dubokim glasom je izgovorio Luka, uzvratili smo mu horski- " Dobro jutro".