Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

Izašla sam ne sačekavši njegov odgovor. Čim sam izašla iz zgrade, nazvala sam Adu nisam mogla da izdržim. Dogovorile smo se da ćemo se naći u našem porodičnom stanu. Obe smo bile veoma vezane za naše roditelje, nažalost rano smo ih izgubile. Imala sam svega osamnaest kada nam je mama iznenada umrla, a tata je nedugo nakon toga takođe preminuo od posledica srčanog udara. Posle te nesreće islelie smo se iz porodičnog stana jer nam je bilo jako teško da se osamostalimo u prostoru u kom nas je sve podsećalo na njih. Ali stan smo sačuvale, uvek bi odlazile tamo kada bi bile neutešne. Kada bi ušle u taj stan automatski bi dobile osecaj neke sigurnosti iako je ta sigurnost bila prividna mi smo je osećale. Sve sam joj ispričala. Cele noći smo sve događaje analizirale, tražile smo odgovore, nalazile smo odgovore... Bilo mi je teško te noći mislim gotovo jednako kao i one noći kada se desio taj zlokoban čin silovanja mene. Teško mi je bilo i narednog jutra sve do trenutka kada mi je Ada saopštila da je trudna sa Davidom. Tada je sve nestalo, osetila sam takvu poletnost i snagu da je to neopisivo. Apsolutna sreća me je obuzela tog jutra. Prvo je meni saopštila tu vest, a potom me je zamolila da ostanem još danas u Firenci da bi proslavili tu vest sa Davidom. Ostala sam tog dana sa njima, delila sam radost sa Adom i Davidom. Dok smo delili tu radost on se samo umnožavala. Radost je jedino što može da se deli a da se zauzvrat dobije još veća radost, niste u minusu ako je delite već ste u plusu. Narednog jutra sam sela na avion i odletela Luki. Željno sam isčekivala da ga vidim. Imala sam osećaj kao da ga nisam videla hiljadama godina, i da mi je kroz te tolike godine falio jednako kao što davljeniku fali vazduh. Ali na aerodromu me nije on sačekao, sačekla su me samo deca i Adriana. Kada sam videla da nema Luke kao da me je nešto probolo po sred stomaka. Odmah mi je palo na pamet da Alberto nije rekao nešto Luki. Sa strepnjom sa se izljubila sa decom i Adrianom i odmah sam krenula sa pitanjima.

-" Gde je Luka? Ja sam mu javila da dolazi i on je rekao da će i on doći da me sačeka."

Govorila sam to ubrzano i vidno uznemirenim tonom, pa malo me je bilo i sramota tog mog ponašanja ali sam morala odmah da saznam gde je. Adriana me je nezno pogledala, nasmejala se i uhvatila me za ruku.

-" Mila ne brini, sve je u redu. Luka zbog posla nije moga da dođe, a i sama znaš koliko je njegov posao ozbiljan."

U trenutku mi je neopisivo laknulo jer Lukino odsustvo nije imalo nikakve veze sa Albertom, ali taj osećaj nije dugo potrajao. Ostatak dana sam provela mučeći sebe i misleći o tome da li je Luka u nekoj opasnosti. Imala sam jako loš predosećaj, bila sam veoma uplašena. Znala sam da se ne bavi bezazlenim poslom, pomišljala sam i na najgore tog dana a nisam bila spremna na tako nešto. Trudila sam se da deca ništa ne primete, ona su bila vesela. Pričali su mi o tome šta su radili dok mene nije bilo. Tog dana sam im dopustila i da malo duže ostanu budni, bili su puni energije. Njih sam to veče i nekako uspavala ali sebe nisam nikako mogla. Sedela sam na balkonu i čekla sam ga. Kasno iza ponoći sam čula automobil. To je bio Luka. Odmah sam istrčala u hodnik, Luka je na sebi imao krvavu košulju. Kada sam to videla, zaledila sam se u trenu, ostala sam na pragu svoje sobe zaleđena. Nedugo je stojao na hodniku i posmatrao me je. Kada je prišao odmah sam opipala mesto na kom se nalazila krv i odahnula sam, to je bila tuđa krv. Zagrlila sam ga snažno.

-" Pazi ljubavi, uprljaćeš se."

-" Neka se isprljam, bitno je da si ti živ"

Uhvatila sam ga za ruku i odvela na balkon.