Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

-" Imaš prelep osmeh." Osećala sam mučninu posle tih njegovih reči.

-" Izvolite gospodine Alberto, nešto Vam treba?"

-" Želim da ti se zahvalim što si me saslušala. Hvala ti Tesa."

- " Jel Vam pomoglo?"

-" Jeste anđele u obliku devojke, zaista jeste. Probudila se želja u meni za stvaranjem, dok te gledam inspiracija mi samo navire."

- " Lepo, samo mislim da bi Vam bilo pametnije da inspiraciju nađete u nečemu ili nekome drugom"

-" Ti se plasiš mene?"

Pogledala sam ga pravo u oči prvi put bez skrivanja.

-" Ne, samo mislim da ste slabić."

Ustala sam sa stolice i brzim koracima sa se vratila u svoju sobu, čak sam i vrata zaključala nisam znala šta mogu da očekujem od ovog čoveka. Pitala sam se kako je moguće da čovek toliko poklekne, da dođe do tog stadijuma da od prezira prema samom sebi krene da prezire i druge i da ih svesno kažnjava. Mislim da je kažnjavao druge da bi sebi još veću gržu savesti stvori, upravo zato što nije želeo srećan život smatrao je da ga ne zaslužuje. Ja sam bila samo kolateralna šteta, bilo koja druga devojka da je bila na mom mestu isto bi prošla on je to zapravo uradi zbog prezira prema samom sebi. Sam je sebi potpisao presudu izgubljenog slučaja. Ali nijednog trenutka mi ga nije bilo žao jer je on izgubio ljudskost u sebi, svesno je odbijao dobrotu. I kada bi me obuzelo bar malo sažaljenja prema njemu pred očima bi mi se pojavila scena od one noći. Njegova dobrota je ostala negde tamo daleko u prošlosti, svesno ju je ostavio i sada i da poželi da joj se vrati ja mu neću dozvoliti jer on to ne zaslužuje. U životu uvek imamo izbora, uvek imamo ta dva puta, sami biramo kojim ćemo putem krenuti i niko nam ne može biti kriv ako izaberemo pogrešan put. Još dugo sam analizirala sve tog dana, i ne znam kako je vreme proletelo ali već je došlo vreme da se pripremamo za večeru. Bjanka i ja smo birale šta će Pjer da obuče, on se mnogo nije uzbuđivao oko toga već nam je pričao o tome kako će jednog dana imati ogomnu kolekciju starih automobila. Obožavala sam ovu decu, tog dana sva ta njihova radost i čistota je dopirala i do mene. Dečiji svet je svet duginih boja.

-" E pošto smo stilizovale Pjera sada moramo da se nas dve stilizujemo." Rekla je Bjanka.

- " Tako je gospođice Bjanka, zato odlazim do svoje sobe da pronađem prigodnu toaletu"

Odabrala sam maslinasto zelenu haljinu, koja je imala šlic sa leve strane. Haljina je imala brtele, dužina je bila do mojih koleni. Obula sam srebrne sandale, sa manjom štiklom. Gotovo da nisam imala šminke na sebi, stavila sam svoj omiljeni parfem i bila sam spremna. Ogledala sam se, i odlučila sam da neću stvaiti nikakav nakit i u tom trenutku je ušla Bjank.

-" Tesa hitno mi je potreban modni savet."

Uzela me je za ruku i krenule smo ka Lukinoj sobi. Luka je na sebi imao crne pantalone, ali nije imao nikakvu majicu na sebi. Svaki trbušnjak sam videla, i moram priznati da sam dobro zagledala i njegova ramena i trbušnjake i pomislila u sebi kako je zgodan.

-" Tata uvek nosi samo crno od kada znam za sebe, mama..." Na tu njenu reč mama sam se trgnula, zabolelo me je.

-"... je isto uvek nosila crno, a ja tu boju ne volim. Tesa zar nije lepša ova plava košulja od ove crne?"