Neoprostiva greška (završena)

Neoprostiva greška

-" Tesa Vi ste iz Firence, zar ne?"

- " Da, ja sam rođena u Firenci, odrasla sam tamo i sve do sada živela sam tamo" sama pomisao na Firencu već je u meni budila nostalgiju, volim taj grad.

- " Firencu nazivaju gradom umetnosti i ljubavi, je li zaista toliko lep grad?"

-" Niste nikada bili u Firenci? Šteta to je divan grad, morate ga posetiti jednom. Restorani sa veoma ukusnom hranom su na svakom ćošku, impozantne građevine obiluju gradom. Ponekada umem samo da hodam gradom i da posmatram te moćne građevine. A da ne pričam o umetnosti, Firenca je kolevka velikih umetnika."

-" Pa to zaista zvuči divno i vredno je da se poseti."

-" Znate li da se prema unesku oko 60% svetskog kuluturnog nasleđa nalazi baš upravo u Firenci?"

" Nisam to znao zaista impozantan podatak."

Ostatak puta je prošao u prijatnoj tišini. Kada smo stigli sačekalo me je prelepo imanje. Kuća ili bolje rečeno vila je bila od kamena, i sa leve i sa desne strane se nalazilo žbunje puno pupoljaka ruža. Ispred kuće se nalazilo prostranstvo zelenila. Kapija je zapravo zid od cigle, visine od prilike dva metara. Od kapije do kuće se nalazila divna staza od nekog kamena koji je bio svetlih boja. Ogromna terasa koja je pratila celu dužinu kuće je bila dodatni ukras koji je kuću doveo do savršenstva. Terasa je bila od drveta i betona, imala je mali roštilj sazidan u zidu kuće. Spoljna vrata je otvorila starija žena. Kosa joj je bila seda ali je na sebi imala veoma urednu punđu. Nosila je biserne minđuše i ogrlicu, izgledala je gospotstveno. Na sebi je imala crnu haljinu sa belim linijama, čija dužina je bila ispod kolena. Dočekala me je sa blistavim osmehom.

-" Vi ste Tesa?"

Ja sam joj uzvratila osmeh, bilo je nemoguće neuzvratiti Adriani osmeh. Njen osmeh te primorava da se osećaš bolje.

-" Da, ja sam Tesa."

-" Drago mi je mila, nemojmo stojati na vratima uđi, a ti Mateo slobodan si."

Krenula sam za njom, hodnik je bio veći od celog mog stana. Sav je bio u pločicama, a na zidovima su visili portreti.

-" Oh oprosti nisam se predstavila, ja sam Adriana. Ja sam baka dece koju ćete Vi čuvati. Moja pokojna snaha je obično brinula o tome ko će biti dadilja deci ali posle njene smrti ja sam preuzela taj posao. Doduše da je po mom sinu sigurno dadilju ne bi tražili po oglasima ali ja sam ipak na neki čudan način sigurnija ovako."

Ne mogu reći da mi nije bilo čudno zašto porodica Rosi traži dadilju preko oglasa ali nisam želela o tome da mislim do tada jer sam imala viši cilj o kome sam razmišljala . Na njene reči sam joj uzvratila stidljivim osmehom ona je nastavila.

- " Ja sam se raspričala, a nisam Vas ni uvela u salon da sednemo."

Nastavila sam da je pratim do salona. Naravno i salon je bio veoma glamurozan. Sela sam na neku fotelju, prekrstila noge i čekala svakog trenutka da naiđe Alberto.

-" Želite li nešto da popijete za početak."

- " Mogla bih kafu"

-" Odlično, i ja bih mogla jednu."

Tada je nazvala Mariju. Marija je bila deo njihove desetočlane posluge. Naručila nam je kafu.