Venera

XIV - Stvarnost i Ilizija

Koliko smo zapravo zadovoljni svojim životom? Da li su za ispunjenost dovoljne sitnice?
Sigurno ste čuli za izreku:"Neko živi jedan život 100 godina, a neko u jednoj godini proživi život 100 puta!"
Ljudi često žive poput senke, u iluziji, prihvatajući ono što im je "dato", nesposobni da uzmu više od toga, pa se često pred kraj života osvrću na prošlost osećajući kako su zapravo živeli prazan život i izgubili dragoceno vreme na sitnice koje ih nisu u potpunosti ispunile, kao da je ceo njihov život bio samo san i ništa više. To i jeste bio san, a ne stvarnost. Momenti pred kraj života čoveka probude iz tog sna, ali nažalost tada je već kasno. Izreka:"Nikad nije kasno" nije u potpunosti tačna.
Sasvim je normalno da je čovek zadovoljan ako je zdrav, ako ima novca kao i zdravo potomstvo, ali da li je on u potpunosti ispunjen? Nije, iako površno izgleda da jeste. Čovekovo ispunjenje dolazi iz njegove duše (psihe), a ne iz stvari ili ljudi koji su van njega. Interakcija sa ljudima, bilo da su to rođaci, prijatelji, partneri ili sopstvena deca imaju doprinos u ispunjenju čoveka, ali samo ispunjenje čoveka zavisi od njega samog.
Stvarnost isključuje život u senci, a sloboda izbora definiše stvarnost u kome ego (JA) ne igra presudnu ulogu, već stoji po strani.
Sloboda izbora koja proizilazi iz ega (JA) zapravo nije sloboda već njena senka - iluzija.
Oslobođenje od ega (JA) čoveku daje mogućnost da oseti šta znači živeti stvaran život bez boli i patnje.
Na osnovu mojih istraživanja, mnogo ljudi imaju mazohističan odnos prema samom sebi, a toga uopšte nisu svesni. Sposobni su da za minut euforije pate mesecima, pa čak i godinama. Neki se zbog težine patnje prepuste alkoholu i drogama u cilju da ponovo dostignu osećaj euforije bez obzira što time previše štete svom organizmu. Osobe koje previše pate, čak i pored supstanci teško dožive osećaj mira i zbog toga sve više i više povećavaju dozu ili piju lekove za smirenje.
Kada osoba živi u stvarnosti, kao što rekoh - kada se oslobodi uticaja ega, ona kroz svoj slobodan izbor određuje prioritete u odnosu na temporealnu logiku (u datom vremenu i prostoru) i na taj način proživi najbolje moguće zadovoljstvo koje može. Za nju je nužnost egzistencionalno ropstvo, ali to je ne sprečava da proživi maksimalno.
Ako čovek preko noći izgubi sve što je do tada stekao, on najčešće pada u očaj...

*Kada nemamo ništa, imamo sebe i svoju maštu u kojoj možemo ponovo sve kreirati i to projektovati na realnost.*