Venera

XXIX - Trgovina

Trgovina je posao koji nikada ne izlazi iz mode, pogotovo sada kada nam je pristupačno sve i svašta na tržištu. Doslovno, ceo svet se vrti oko trgovine. Nema stvari koja se ne može prodati i kupiti. Uglavnom kada se priča o ovakvoj temi se ubacuju priče o moralu i dobroti. Navodno je to nešto što se ne može kupiti ni prodati. Mnogi ljudi čitav život provedu u toj zabludi, zaglavljeni u vremenu i prostoru. Mnogi čak smatraju da čovek u trgovini ne može biti uspešan ukoliko ne vara ljude, a to se navodno kosi sa moralnim vrednostima. Svi smo mi svesni da reklame odrađuju polovinu posla i da češće ljude privuče reklama nego sam proizvod koji im možda nije toliko potreban. Da li se mora gaziti preko moralnih vrednosti zbog trgovine? Definitivno ne. Veština trgovanja je veština snalaženja. To je pravo svakog ljudskog bića, pravo na opstanak. Na kraju krajeva, svako od nas takođe ima pravo da odluči da li će kupiti neki proizvod i niko ga na to ne može naterati, kakve god reklame posedovao.
Ima ljudi koji određeni proizvod prodaju po trostruko većoj ceni ili čak i više, a mnogi ih smatraju pohlepnima, u daljem tekstu, ljudima koji gaze po sirotinji da bi ostvarili veći profit. Baš naprotiv, ko ne bi želeo da svoj proizvod proda za mnogo više nego što vredi? Mislim da te osobe nema, iako mnogi to neće da priznaju.
Između ostalog, problem kod nas ljudi je što ne poštujemo tuđi rad, a priznajemo samo svoj lični. Kada mi određujemo cenu, ta cena je realna - bar po nama, a ako drugi određuju cenu, onda je mnogo skupo. Ako je nemoralno prodavati proizvode po mnogo većoj ceni u odnosu na realnu, šta je onda u obrnutoj situaciji? Onda kada za realnu cenu hoćemo nekome da spustimo toliko da mu se uopšte ne isplati da bilo šta započinje ili da proda... Da, to nam savršeno odgovara, zar ne?
Pre svega, da bismo očuvali te moralne vrednosti, a pritom postali uspešni, potrebno je da naučimo da cenimo tuđi rad čak i ako je precenjen, a ne da ga etiketiramo kao prevaranta. Još gore, ukoliko ne znamo koliko zaista vredi nečiji rad, a mi ga diskreditujemo, najverovatnije ćemo ostati bez njega onog trenutka kada nam bude veoma potrebno, a on nam je u datom trenutku jedina opcija. Prosto je... Hoću/neću i tu se priča završava.
Između ostalog, kod nas je poznato da mnogo poslodavaca iskorišćava svoje radnike, plaćajući im minimalno, a očekujući maksimalan rad i trud. Na početku, to može da uspe, ali vremenom će radnik izgubiti svu volju za radom, gledaće da radi što je moguće manje, a možda će ih i pokrasti ili otići na drugo mesto, a posledice takvog ponašanja od strane poslodavaca će se videti malo kasnije kada shvati da ne može nikoga naći, a pogotovo kvalitetnog radnika.

*Dobar radnik je zadovoljan radnik*