Angel of darkness

Chapter 28

"Kazem ti da nema nista izmedju nas. Odavno smo zavrsili." mrsti se i prolazi prstima kroz kosu. Tvrdoglava plavusa me ubedjuje da nema nista sa njenim bivsem iako mi tu nesto ne stima. Dok je pazljivo gledam grizem donju usnu. Zlobno se nasmesim i klimnem glavom. Ne, necu je pustiti tek tako a da ne saznam nesto. Vec petnaestak minuta me ubedjuje u suprotno ali joj ne verujem. Ne bi trebalo da me laze..

"Ma nemoj da mi se izvlazis na raskid. Izmedju vas ima nesto, pa makar i svadja. Sigurna sam." kazem i uzmem pramen kose koji mi se vec u sekundi nadje oko prsta. Kao neka vrsta smirenja, trenutno mi je kosa i grizkanje usne. Ne znam sta bih drugo dok cekam konacan odgovor.

"Ne izvlacim se. Po milioniti put kazem da nema nista izmedju nas, sa..." zastane i pogleda me pravo u oci. Podignem obrve i malo se uspravim uz kauc. Zasto je stala? Sigurno ima nesto da kaze.

"Hmm?" promrmljam "Sta?" upitam na sta skrene pogled. Mislila je da necu primetiti. Eh, tu si se zeznula Jess.

"Sta? Nesto se desilo? Sta skrivate? Da niste mozda opet zajedno?" postavim nekoliko pitanja nadajuci se da cu dobiti odgovor bar na jedno. Jess se okrene ka meni i otvori usta.

"Ne, naravno da nismo zajedno i ne skrivamo nista." opravda se na sta razocarano izdahnem. Nema nista od mog odgovora. Ali ne! Ja se ne predajem.

"Lazes! Lazes! Lazes! Lazes! Lazes! ...."  nastavljam na glas da vicem i tapsem rukama dok Jess prstima prekriva uvo i odmahuje glavom. Hah, sada sam doslovna ludaca. Nasmejem se na njenu reakciju i nastavim da vicem klasicno 'Lazes'. Ona uzme dva mala jastuka koja stoje na ivici kauca i stavlja po jedno  na uvo. Ha, uspela sam da je iznerviram. Bravo, prvi korak uspesan.

"Prestani, molim te! Pobedila si." vikne i baci jastuke pored sebe na sta prestanem sa vikanjem ali mi osmeh jos uvek stoji na licu. Jos jedan dokaz kako nikada ne treba popustati i prestati sa borbom.

"Nema nista izmedju nas ali pricamo." napokon kaze i uzdahne.

"Sta pricate?" kao mali pas koji zeli da se igra pa skace oko svog vlasnika pocnem da se radujem iscekivajuci odgovor.

"Nista." eh sad. Dodje mi da je posaljem u svemir.

"Daj bre Jess, nemoj da me lazes."  razocarano izdahnem.

"Ne lazem te. Cak i ja ne shvatam sta zeli. Prica mi nesto nepovezano. Stvarno ga ne shvatam. Ne znam sta zeli da kaze" zastane i nakaslje se " Samo me zanima o cemu razmislja i zbog cega se onako ponasa prema meni. Kao da se nista nije desilo, odjednom se odnekud stvori i pocne nesto da prica." klimnem glavom. Mislim da me sada ne laze. I meni je malo cudan. I ja bih da saznam o cemu se radi.

"Volela bih da ti pomognem ali ni sama ne znam kako. Potrudicu se da saznam o cemu se radi, sta planira."

"Bilo bi lepo da saznamo." osmehne se i nagne se kako bi me zagrlila. Prihvatim je u zagrljaj i naslonim bradu na njeno rame.

"Hvala ti sto si uvek tu za mene " kaze i osetim blagu vibraciju na svom ramenu.

"Nema na cemu, uvek cu biti tu za tebe.." kazem i odvojim se od nje.

"Nego, nista ne pricas. Kako ti ide s Harryjem?" na samu pomenu njegovog imena vec mi se u glavi pojavlja cupavi kovrdzavko kome osmeh raste a rupice na obrazima postaju dominantne. Odmahnem glavom i nasmejem se.

"Za sada smo ok, lepo se slazemo. Jedva cekam da izadje iz bolnice. Kao sto znas, vec dva dana je tamo a doktor je rekao da mu povreda nije velika. Trebalo bi da izadje sutra." pogledam ka Jess koja me pazljivi slusa.

"Tako vam zavidim" kaze i namrsti se "Zasto ja nisam tako srecna?" podigne pogled ka meni.

"Veruj mi, niko za stalno ne moze biti srecan. Uvek nesto iskrsne. Nista nije savrseno, nemoj da se sekiras. Nacices ti i boljeg decka od Louisa." pokusam da je utesim ali ona odmahne glavom. Kako da joj dokazem da covek ne moze zauvek ostati srecan. Nista ne pocinje srecno ili se tako i zavrsava. Srecan kraj i ne postoji, ako si srecan kraja nema.
Author's POV

Njihova jaka bratska ljubav koja ih vezuje vec godinama, nije mogla tako lako da nestane. Harry nije zeleo da veruje u to. Nije zeleo da veruje da je Louis zaboravio sve njihove zajednicke trenutke.. Kroz sta su sve prosli, decije nestasluke, prve simpatije, tuce i jos mnogo drugih trenutaka. Mozda je to i zaboravio, ali Harry je uveren da ce mu prvi njihov susret ostati u secanju.
Flashback

"Gdj. Berta, to nije istina! " uzviknuo je decak svetlo kestenjaste kose koji je pokusavao da se izvadi iz nevolje obracajuci se starijoj debeloj gospodji, ili kako bi je deca u domu zvala 'Gdj. Pufna' .

"Ni reci vise mladi covece!" uzviknu gdj. Pufna; Bila je to veoma stroga zena, ali njima je bila kao druga majka. Bila je tu da ih pohvali, ali i da ih dobro izgrdi kada bi upali u nevolju. Gdj. Pufna,nadimak je dobila po svom fizickom izgledu.. To za nju nije bila uvreda vec kompliment.

"A ti mladi covece," okrenula se prema decaku upadljivo zelenih ociju koji je suzdrzavao smeh "sta je smesno? Bas me zanima kako ces da mi objasnih kako si se nasao u istom trenutku kad i on i to napolju ISPRED doma?! "

Nakon njenog takozvanog govora, poslala ih je u njihovu, od sada zajednicku, sobu ne zelevsi da cuje vise njihova objasnjenja.

Gurkajuci se na putu ka sobi namrgodjeni Louis je progovorio.

"Harry, platices mi za ovo..Veruj mi, pozeleces da se nikada nisi rodio." obratio se Harryju koji je odgovorio kroz podli smeh.

"Slusaj zgoljavi, ako padnem ja padas i ti..a inace, " izgovorio je pevusivsi "ko drugome jamu kopa sam u nju upada." i utrcao je u njihovu sobu ostavivsi Louisa sa vilicom skoro do poda.

Ponasali su se kao pravi mali djavolcici. Stalno su namestali jedan drugom smicalice u kojoj se jednom upecala i gdj. Pufna. Svaku gresku koju su napravili uvek su zajedno ispastali i dobijali kazne poput zabrane izlazka u dvoriste ili odlazak u krevet bez vecere, to su najvise mrzeli. Ali sve se to promenilo kada su upali u nevolju u koju nisu ni ocekivali.

        Sedeci u parku, odvojeni jedan od drugog, Harry i Louis su namrgodjenih lica gledali jedan u drugog. I tada dolazi do tog problema. Momci sirokih ramena i mnogo vislji od majusnih decaka priblizili su se Harryju trazeci novac od njega na sta im je odgovorio da on uopste ne poseduje nikakav novac. Kada je Louis video kako Harry pada na pod od jakog udarca nije mogao da se suzdrzi i poceo je da bezi.

"Iz doma si, ha? Da li je jos neki klinac posao sa tobom?" bezavsi, Louis je cuo promukli glas koji je pripadao crnokosom momku sa pirsingom na ustima. Sakrio se iza zbuna, ali dovoljno blizu da cuje sta pricaju.

"Ne, dosao sam sam." bez razmisljanja Harry je odgovorio gledavsi momka pravo u oci. Louisa je to prilicno iznenadilo jer nije znao zasto je Harry cutao, zasto nije rekao da je i on sa njim. Ispravio se i pretrcao Harryju u pomoc.

"Ako cemo vec da dobijemo batine, hajdemi onda bar zajedno..kao i uvek." obratio se Harryju.

        Vratili su se u dom, sve u modricama ali sa osmehom na licu, jer tada su shvatili koliko su potrebni jedni drugom. Bili su razliciti, ali su ih te razlike najvise spajale.
Harry's POV

Sve me boli, ukocio sam se! Kada cu vise da ustanem iz ovog prokletog kreveta?! A i bas je dosadno. Nema nikoga da me poseti,  vec su zaboravili na mene.
'Pa nece na svakih petnaest minuta da te posecuju.'

Otpuhnem dok pucam prstima kada u trenutku cujem zvuk ostvaranja vrata. Nekoliko sekundi se zagledam u osobu, nakon cega mi srce ubrzano pocne lupati.

"Hej Harry!"

A/N
Hejjjj, evo i mene nakon sto godina :D ahahah, nema toliko ali meni izgleda tako. Zaista se izvinjavam svima, ali bukvalno svima. Zao mi je sto dugo nije bilo nastavka, sto nisam aktivna, sto ne stizem da procitam nastavke prica koje citam i mnoge slicne stvari.
Poceo mi je raspust i nadam se da ce biti cesce nastavaka i da cu biti aktivna. Nadam se da ovim odsustvom nisam uzgubila citaoce ali i ako jesam ok, ne mogu nista u vezi toga. Kome se svidja cekace i citace. Sve u svemu hvala svima koji sve uz mene. Sutra obavezno citam sve nastavke i komentarisem kome nisam. Lya