Angel of darkness

Chapter 14- friends? Friends.

Zasto? Zasto bas ja moram da budem jebeni idiot koji nista ne moze da skapira. Uci Kate, uci.

Gledam u debelu knjigu i citam tekst koji mi ne ulazi u glavu. Iznervirano otpuhujem i krecem od pocetka da citam kilometarski tekst. Pa zar ne moze biti manja lekcija? Koliko puta cu morati da procitam a da nesto zapamtim.

Jos jednom procitam i odlozim knjigu na maleni stolcic pored krevet dok se navaljujem na jastuk i lagano zatvaram oci opustajuci se sa namerom da malo odmorim.

"Kate!" cujem muski glas kako vice ali ne reagujem. Samo duboko uzdisem i stavljam ruke preko glave.

"Kate otvori!" jos jednom se oglasava sto vec pocinje da me nervira. Ustajem i najbrze sto mogu silazim niz stepenice sa ciljem da oteram tog sto vice ko god da je. Naglo otvaram vrata a ispred njih stoji nasmejan ali i pomalo nervozan Liam.

"Pa gde si do sad? Treba ti citava vecnost da dodjes." nasmesi se i prodje rukom kroz kosu.

"Liam, ucila sam." rekla sam i naslonila se na okvir od vrata.

"Hahahaha, Ti. Si. Ucila?" nasmejao se je i stavio ruku na usta kako bi zaustavio smeh. Naplezila sam mu se i kratko se nasmejala.

"Ok, ok, hoces li da izadjemo malo?" upitao je malo nesigurno dok je nogom udarao po tlu.

"Zasto da ne" veselo sam rekla "Sacekaj me tu.." dodala sam i popela se do svoje sobe. Stala sam ispred ogledala i pogledala se. Izgledam tako jadno. Sive helanke i crna duga majica i na sve to cupava kosa. Doslovno sam usla u ormar i preturala po stvarima kako bih nasla sta mi treba. Nakon ostvarenog cilja ispravljam se i udaram u nesto tvrdo dok mi odeca ispada iz ruke. Hvatam se za glavu i psujem sve po redu. U sto boli. Brzo uzimam odecu i izlazim ispred ogledala. Svlacim odecu sa sebe i stavljam je na ivici kreveta, zatim navlacim uske tamno-plave farmerice i obicnu belu majicu bez ikakvog printa. Zavezem kosu u neurednu pundju i stavim malo maskare, uzmem telefon i sidjem dole kod Liama. Otvorim vrata ali njega nema. Nije valjda da me je zezao? Zalupim vrata ali kada se okrenem udarim u nesto vece od mene. Malo se odmaknem i ugleda Liama.

"Nisi otisao?" radosno pitam i sagnem se da bih obula starke.

"Eh, sad mozemo poci." kazem i izadjem a on za mnom. Zakljucala sam vrata i stavila kjuc tamo gde mu je mesto.

"Pa gde cemo?" upitala sam ga dok smo isli neodredjenim smerom.

"Mozemo na pice. Sta kazes?"

"Moze.."

/.../

"Zasto si me izbegavala do pre nekoliko dana?" upitao je Liam i otpio gutalj hladne limunade.

"Ne znam ni ja. Bilo je jace od mene. Sada kad sam te malo bolje upoznala shvatila sam da sam pogresila..." zastala sam i otpila gutalj takodje sveze i hladne limunade koja mi se mesala u ustima sa ukusom jagode "Imala sam lose misljenje o tebi. Smatrala sam te idiotem iako ponekad i jesi." dodala sam i nasmejala se a sa mnom i Liam.

"Znam. Trudio sam se da promenim stav i ponasanje i mislim da sam malo uspeo." rekao je i usmerio pogled u daljinu dok se navaljivao na stolicu.

"Nadam se da me vise ne mrzis."

"Hej, ne mrzim te. Samo sam imala lose misljenje i gotovo je. Uspeo si da unistis to." rekla sam i pogledala ga u oci dok je on i dalje gledao u daljinu ne pokazivajuci nikakve emocije. Bio je totalno smiren i opusten. Bio je u nekom svom svetu.

"Sada si mi drag i..ne znam, nekako te dozivljavam kao brata." rekla sam i on se naglo okrenuo ka meni i naslonio laktove na sto.

"Stvarno?" upitao je i odjednom su mu oci zasijale.