Part 4- Is that a date?

740 32 0

by Juninhou

by Juninhou

Nekoliko dana poslije čuvala sam svoj mobitel kao oči u glavi. Očekivala sam njegov poziv, ali on nikako da nazove. Punila sam ga i kad je bio gotovo pun, jer, nedaj Bože, da se naglo isprazni a on tad nazove. Čak i u školi bio mi je na najglasnije u džepu. Što ako tada nazove? Nisam davala nikome mobitel, nisam skidala nove stvari u strahu da ne prenesem neki virus. Bila sam na iglama.
-Daj mi mobitel, moram nazvati nekoga.- obratila mi se Cristina a meni se smraklo u očima.
-NE!-oštro odgovorim, a svi začuđeno pogledaju u mene.
-Rosío, ne seri nego mi daj mobitel. Samo jedan poziv, Isuse mili! Potrošila sam kune na svome-ona i dalje ustraje a ja čvrsto stisnem uređaj.
-Rosío del Carmen, daj sestri mobitel!- derala se mama u kuhinji.
-Neću joj dati jebeni mobitel, shvati te!- Bila sam na rubu živaca. Ne razumiju!
-E da ti je otac sad doma... Daj mi jedan dobar razlog da joj ne daš!-i mama isto nije dobro stajala sa strpljenjem.
-Očekujem poziv.-tiho odgovorim a Cristina se odmah "napalila".
-Aww, zar nije to slatko! Rocíjin prvi dečko!-ona me neumorno izazivala.
-Za tvoju informaciju imala sam više dečkiju!-izderala sam se a onda kad sam shvatila što sam rekla brzo sam rukom prekrila usta. Kako sam to mogla reći!?!? Sada to znaju i Cristina, i Juan Miguel, i mama. Sestra mi se smijulila, a brat i mama začuđeno gledali. Znala sam: u maminim očima više nisam mala djevojčica.
-Nije vaša stvar-nadurim se i preokrenem program na televiziji. Svi su zamukli. Čudno.
-Kako se zove?- pita me majka.
-Neću reći.- odje*em je.
-Oke, pošteno. Jeli barem lijep?- uporno ona.
-Predivan.- kratko odgovorim a oči mi se zasjaje. Jeli moguće da sam se zaljubila u čovjeka s kojim sam pričala dva puta? Ma ne...
-Jeste li u vezi?- to ispitavanje nastavim Juan.
Nisam ništa rekla već pogledom rekla ne. Te večeri nismo više pričali. Kad se približilo deset sati, zavibrira moj mobitel. To je bila poruka. To je bila njegova poruka. "Am, sorry što nisam prije zvao ili pisao. U gužvi sam. Ali ako oćeš, sutra kao možemo ići u šetnju s psima. Želiš li kao ići?" Čim sam to pročitala kao manijak sam počela skakati. Svi su shvatili što se dogodilo, osim tate, ali njega to nije zanimalo. Htjela sam odmah odgovoriti, ali moram ispasti kul. Nakon desetak minuta počela sam nervozno tipkati. "A kao može.". I poslano! Odgovorila sam kratko jasno a ubrzo nakon toga dobila sam još jednu poruku: "A kao hahahah. U 5 budi u onom parku. See yaaa". Ček, jeli to spoj ili?
(...)
Glavno pitanje svake cure: što da obučem? Proljetna haljinica ili traperice? Pončo ili trenerka? Uske hlače ili suknja? Nah, idem s psima-onda treba trenerku! Ali neku lijepu trenerku... Obukla sam najlijepšu trenerku što sam imala, ali onda me mučilo novo pitanje: šminka i frizura. Pustit ću kosu i staviti samo malo maskare i korektora. Nakon pola sata bila sam napokon spremna. Uzela sam Khlóe i uputila se prema parku, a kad sam stigla... A kad sam stigla ugledala sam ga kako čeka pored hrasta sa svojim psima, tako savršen i nasmijan.

Live in peace, uživajtee ❤