14.

1.7K 47 5
                                    


Budim se. Glava me jako boli. Otvaram oči i zaslepljuje me belina zidova, te ih ponovo zatvaram.
Ruke i noge mi nisu vezane, ali me jako bole. Bar nešto.
Gde sam ovo ja?
Šta se dešava?
Jedno ime. Teodor.
Moram da odem odavde.

U sobu ulazi neka žena obučena u belo.
-O pa budna si, to je dobro. Obratila mi se.
-Ko ste vi? Jedva sam izustila.
-Ja sam Ivana, tvoja lična medicnska sestra. Po naređenju direktora Teodora.
Naježila sam se na pomen njegovog imena. Još nisam svesna da je živ. Ali morala bih to brzo da upijem, jer ako ne možda me ubiju ovde.

-Šta hoćete od mene? Dvosmisleno pitanje, da vidimo koliko je bistra.
-Pa moram vas lečiti, jer ste bolesni, i povređeni.
-Ne pitam te to, dobro znaš šta te pitam.
-Osveta, draga, osveta. Rekla je uz veliki osmeh.
-Koliko se sećam, nisam spavala sa tobom. Nikad.
-Nisi sa mnom, ali jesi sa mojim bratom.
-Pa bila sam u vezi sa Todorom, naravno da ćemo se krenuti. Mada sad mi se povraća kad se setim.
-Nije mi Todor brat. Rekla je mrzovoljno.
-Nego? Spavala sam sa mnogima.
-Ne sećaš ga se, zar ne?
-Naravno da ne, sećaš li se ti svake bube koju si ubila?

-...
-Eto dobila si odgovor.
-Stefan.
-Koj? Daj prezime, bilo ih je dosta.
-Mrzim te, kurvo jedna.
-Dobro, potpiši se u svesku, ima vas po dosta. Jao kako volim da je kecam u glavu, nisam normalna.

Previla mi je rane i izašla iz sobe. Našla sam joj slabu tačku. Brat.

Jedna žena mi je posle sat vremena donela hranu, čim sam je videla setila sam se Đoleta. Valjda ih je Filip nahranio.

Filip. Jebote on je sigurno umešan u sve ovo sa Teodorom. Sigurno mu i pomaže. Ja ne verujem koliko sam bila glupa. I treba da me ubiju sad.

Uspela sam nekako da zaspim.

Probudila me je glasna lomljava u hodniku. A onda je Filip uleteo u sobu.
-Dobro si? Hvala Bogu pa si dobro. Upitao me je, a onda sam sebi odgovorio.
Još nisam mogla da se opasuljim i gledala sam ga kao da je bolestan.
A onda mi je došlo u glavu, napokon, pa on je ovde sa mnom.

-Filipe, je l si to ti? Tiho, ali opet glasno sam ga upitala.
-Jesam, ne brini. Izvučiću te odavde. Ajde polako popni se na moja leđa.

Uspela sam da ustanem i da se popnem na njegova leđa. Jao kako je samo udobno. Spava mi se.
Nadam se da ovo nije neki glupi san. Bila bih razočarana.

-Teodor.. Rekla sam.
-Znam. Bio je oštar, ali u isto vreme i ljubazan. Šta mi je više sa ovako glupim opisima? Ne znam.
-On je živ..
-Više nije. A onda smo prošli pored Teodorovog tela.
-Pa dobro, bar će biti istina da je mrtav.
-Da...

Izšali smo iz kuće i polako me je spustio u auto.
-Je l si dobro?
-Jesam, i hvala ti.
-Uvek, a sad spavaj.
-Ne mogu. Rekla sam, a u glasu mi se čula strepnja.
-Zašto? Upisatio je onako polako, kao što on ume.
-Ti me mrziš, i ne želim da spavam, onda ćeš pokušati da ne ubiješ.

-Ne mrzim te. Odakle ti to?
-Vidi kako se praviš nevinašce. Mrziš me jer sam bila sa Teodorom. A onda se on "ubio" zbog mene. Dobro mada sad je stvarno mrtav. Ha-ha-ha.
-To je sad prošlost. Zar stvarno misliš da bih te spasio i ubio svog najboljeg prijatelja da te mrzim.
-Pa... Da?
-Moramo da popričamo, i to dobro.
Onda je ušao u auto i upalio ga je.
I krenuli smo.

Zatim sam čula glasni tresak iza nas. Okrenula sam se i videla kako kuća gori.
-Šta se dešava?
-Pa ne želim baš u zatvor. Tako da od ovog događaja pravimo nesrećni slučaj. Namignuo mi je. A onda sam osetila leptiriće u stomaku. Jebem mu mater, sad sam našla da se zaljubim.

°Filip°

Gledam je kako spava, i prisećam se svega.

Teodorovog pogleda kada sam izvadio pištolj i kad sam pretio da ću ga ubiti ako mi ne kaže gde je ona.
-Nećeš me ubiti, ja sam tvoj najbolji prijatelj.
-Koji me je lagao da je mrtav. Mogao si da mi javiš nekako, devilčino jedna. Mogao si, ali nisi hteo. Znaš zašto nisi hteo? Jer si pohlepa budala željna pičke. Eto zato.
-Opališ li taj pištolj, ubiću sve do koga ti je stalo.
-Neko takav već mi je odavno mrtav.
-Nije ona.
-Nju ne volim. Lažem, obožavam svaki njen pokret, svaki njen mrzovoljni pogled, svaku njenu reč.
-Dobro je onda, jer sam je pre samo par sati ševio jako dobro. Gle opet mi se digo kurac.
A onda sam zapucao u skota. Metak ga je pogodio direktno i grudni koš. A onda je pao, mrtav.

Još malo pa smo stigli do njene zgrade, ali neću je buditi da izlazi iz auta. Ja ću je odneti u moj stan, tamo će spavati lepo.
Đoleta, Malog i Živojina sam doneo pre mog polaska. Nisam hteo da ih ostavljam same u stanu. Mada opet su bili sami, i snašli su se.

Ušli smo u stan, i polako sam je spustio na moj krevet u spavaćoj. Bila je prelepa, poput najlepšeg sna, poput zvezda koje posmatraš na nebu.
I jednog dana učiniću je mojom.
Nežno sam je poljubio u obraz i izašao iz sobe.

-Volim te. Rekao sam tako tiho da me je samo mrak čuo.

Mržnja do sledeće tužbe Место, где живут истории. Откройте их для себя