Mržnja do sledeće tužbe

3.

-Izgubila je mnogo krvi ali biće u redu, metak nije oštetio mnogo mišić što je dobro. Policija je uključena u ceo događaj. Još malo pa će se probuditi. Samo jedno pitanje. Da li ste znali za njenu povredu i šavove na čelu.
-Ne nisam znao, juče sam tek video kada smo se sreli u marketu pre incidenta.
-U redu onda, možete ostati sa njom još neko vreme.
-Hvala vam kolega, puno ste nam pomogli.
-Idem ja sad, imam i druge pacijente. Do viđenja.
Čula sam glasove, od njih samo Filipov glas mi je bio poznat.
Polako sam otvorila oči. Pored sebe sam videla kesu sa fiziološkim rastvorom, i iglu koja je bila zabodena u moju ruku.
Naravno i glavno, videla sam zabrinuto Filipa koji je bio iznad mene..
-Kako se osećaš? Upitao me je tiho.
-Osećam se kao da me je pregazio stampedo slonova.
-To je sjajno, bitno je da si ti dobro sada. Policija hoće da uzme tvoju izjavu.
-U redu. Rekla sam tiho i zatvorila oči.
-Šta ti je? Je l te nešto boli? Osećaš li vrtoglavicu?
-Jao bre Filipe, mnogo smaraš. Zatvorila sam oči jer ne želim da te gledam.
-... Ćutao je.
-Sad si se uvredio, ma bravo za mene. Prošaputala sam.
-Nisam se uvredio, počinjem da se navikavam navikavam na tvoje uvrede.
-E dobri je.
-Da li znaš ko je pucao na tebe? Upitao je tiho.
-Ne, ne znam.
-Da li imaš neprijatelje?
-Koliko znam ne. Znaš mene svi vole. Pa svi sem tebe.
Opet je zaćutao. Ali posle nekog vremena je progovorio.
-Da li imaš nekog da se brine za tebe?
-Da imam, ali Mila je na medenom mesecu. I rekla sam da ne želim da je opterećujem svojim životom dok ona uživa na Maldivima.
-Znači nemaš. Zaključio je.
-Nemam. Rekla sam poraženo.
-Ništa onda ćeš biti kod mene.
-Neću.
-Ne raspravljaj se sa mnom. I onako živiš sama.

A onda sam se setila, ja ne živim sama.
-ĐOLE. Povikala sam.
-Je l te on napao??? Setila si se??
-Ona me napada svaki dan, kad joj ne dam da jede.
-Ona?
-ŽIVOJIN. MILA ĆE ME UBITI.
-Ko je sad Živojin?
-Živojin je Milin mačor, a Đole je moja mačka. I ja ih nisam nahranila. A juče sam potpuno zaboravila da je Živojin sa nama u stanu.
-Ma nema veze, sigurno su se snašli nekako.
-Možda Živojin, ali Đole ne bi preživela ni 5 minuta u divljini. Bila sam ozbiljna.
-HAHAHAHAHAHAH. Filip je počeo da se smeje.
-Nije smešno, umreće mi jedina osoba za koju mi je stalo. Da osoba. Ja nju smatram za najbolju prijateljicu. Posle Mile. Sad idi, želim da spavam.
-U redu, u redu. Idem. Krenuo je da izlazi.
-Filipe?
-Aj odi di mog stana i nahrani ih. Molim te.
-Volim kad moliš.
Opet me je iznervirao i bacila sam mu ključeve mog stana na glavu. Pogodak.
-Stan 31.
-U redu. Hoću. Idem sad ja. Opet je krenuo j opet sam ga zaustavila.
-Filipe?
-Kaži.
-Hvala ti, što me nisi ostavio ispred tvog stana da iskrvarim.
-Nikad to ne bih učinio. Jesam te ospustio, i jeste da se tužimo, ali nikad ne bih dozvolio da neko poput tebe umre.
A onda je stvarno izašao.
Da se zna, ja njega i dalje mrzim, ali sada manje.