Mržnja do sledeće tužbe

Epilog

-Da.
A onda je ustao i poljubio me je.
Ovo je najlepši dan u mom životu. Dobro drugi najlepši dan u mom životu, prvi je dan kada sam se rodila.

Filip mi je prišao i snažno me poljubio.
Pamtiću ovaj dan do kraja svog života.

°Godinu dana kasnije °

-Jano gde si? Zove me Mila.
-Evo me u kupatilu. Čekaj izlazim za minut.
-Požuri, zakasnićeš na sopstveno venčanje.
-Daj ne zezaj, nisam znala.
-Ajde bre više izlazi.
-Mila smaraš, odlazi.
-Kasnimo Jano, kasnimo..
-Baš me briga. Kad je hteo da me ženi nek kasni.
-Dobro, idem ja da proverim Darju, valjda ju je Petar spremio.
A onda je izašla iz sobe. Bar ja tako mislim, pošto sam čula otvaranje vrata.

Polako sam izašla i videla sebe u velikom ogledalu.
Izgledam prelepo, bela venčanica uz telo mi je tako lepo pristajala, da nisam mogla da verujem.
Kosa mi je bila podignuta u nisku punđu i nosila sam tiaru na glavi.
Našminkala sam se ali ne previše upadljivo. Ipak sam ja mlada, a ne neka kuravela.

-Vidim da si se ipak spremila.
Vrisnula sam od straha kada sam je čula.
-Jebem te u usta Mila, prepala si me. Je l hoćeš da dobijem ovde srčani udar pa da me nosiš ceo život na duši?
-Ma nije tebi ništa. Hajde vreme je da idemo. Tata te čeka ispred vrata, da ga pustim?
-Naravno, hajde.

Mila je otišla polako do vrata i otvorila ih širkom.
Tata je stojao sa druge strane i počeo je da plače kada me je ugledao.
-Lepotice moja. Brzo mi je prišao i zagrlio me je, ali ne previše jako. Zagrlio me je onako kako svaki otac grli svoju kćer. Onako iz dubine srca i duše. Zagrljaj pun ljubavi i pun lepote.
-Hvala ti tata.

Odmakao se malo od mene i ponovo se zagledao u moje lice.
-Voleo bih da je tvoja majka ovde. Tiho je rekao.
-I ja tata. Ali ona nas sada gleda sa neba, i uživa u ovom trenutku koliko i mi.

-Izvinite što prekidam, ali vreme je da Jana krene ka oltaru. Naš razgovor je prekinula Mila.
-Da u pravu si. Rekao je moj tata.
I tako smo krenuli.

Mila je išla dosta brže ispred nas. Da bi stala uz svog supruga Petra.

Kada smo stali ispred vrata osetila sam malu paniku. Tata je to primetio.
-Nemaš čega da se plašiš, malena. I onda smo samo ušli.

°Filip°

Gledam je dok hoda ka meni. Njen otac je vodi.
Izgleda tako zanosno i tako prelepo, opet sam se zaljubio u onu devojku kojoj sam hteo da uništi život.

Kajem se zbog toga, nije ona zaslužila da pati. Srećnik sam zato što je rekla da. Srećnik sam jer mi je oprostila.

Kada sam upoznao njenog oca rekao mi je samo jedno.
-Pazi se šta radiš. Bio sam vojnik pre nego sam penzionisam zbog povrede. Znam kako da ubijem bez tragova. A ti je samo povredi.

Prepao sam se kao nikad u životu tad, ali ipak sam preživeo taj dan. Kasnije smo nas dvojica postali dobri prijatelji.

Njen otac je pružio njenu ruku ka meni. Uzeo sam je i polako smo se okrenuli ka matičaru.

°Pola sata kasnije°

-Da li vi Jano Tošković uzimate ovde prisutnog Filipa Radovanovića za vašeg zakonitog supruga, u dobru i u zlu dok vas smrt ne rastavi?
Zagledala se u moje oči i rekla.
-Moram li?
-Ovaj.. Ako ste prisiljeni naravno da ne.
-Uzimam. Nasmejala se.
-Jao Jano šta mi radiš?
-Malo te zezam, opušteno.

-Da nastavim ako mogu?
-Naravno. Rekao sam.
-Da li vi Filipe Radovanoviću uzimate ovde prisutnu Janu Tošković za vašu zakonitu suprugu  u dobru i u zlu dok vas smrt ne rastavi?
-Uzimam.
-Proglašava vas mužem i ženom. Možete poljubiti mladu.

A onda sam spustio svoje usne na njene.
Pamtiću ovaj dan do kraja svog života.

_________
Iiiii krajjjj. Jako sam se povezala sa ovom pričom, pisala sam je dva meseca. 😁😁🤭🤭

Imam puno ideja za nagradne priče. I pokušaću da završim makar dve do kraja ovog zimskog raspusta, ipak traje do 25. januara. 😆😉

Vidimo se u sledećoj pričiii, 🌙✨😘😘😘 💋❤️💙