Mržnja do sledeće tužbe

6.

-Gospođice ovo je treći incident koji se dogodio Vama. Zvanično ste pod policijsko zaštitom. Ne smemo da dozvolimo da se nešto dogodi. Ovo može prerasti i u krvoproliće. Rekao mi je onaj dobri policajac koji je uvek dolazio kada sam ja zvala.
-Shvatam.. I dalje sam bila potučena, moja lepa Đole...
Šta ću reći Mili za Živojina? Biće slomljena.
Policajci se još uvek u mom stanu, traže neke tragove, otiske prstiju. Bilo šta, nešto što im može pomoći da lakše uhvate mog napadača.
-Vi nemate gde da odete? Nekog od porodice.
-Imam oca, ali on živi 100km dalje od Beograda, a nisam u psihičkom a ni kako vidite fizičkom stanju da vozim toliko daleko i dugo.
-Nekog bliže?
-Ne.
-Morate se smestiti negde, možda kod nekog komšije.
-Nisam baš u kontaktima sa svojim komšijama.
Na to u stan uleće Filip.
-Jebote kako si me preplašila, našao sam tvoje mačke napolju i prepao sam se šta se dešava.
-NAŠAO SI ĐOLETA I ŽIVOJINA? Povikala sam.
-Da, našao sam ih, kao i mače. Blizu mojih vrata pre 10 minuta.
-O Bože. Daj mi ključeve.
Policajac nas je čudno gledao.
-Izvoli. Dao mi je ključeve i ostao iza mene. Trčala sam najbrže što sam mogla. Nisam htela da koristim ni lift.
Ujurila sam u njegov stan i na sred kauča sam videla njih troje. Moje lepote.
Đole je smoreno podigla glavu dok je mače bilo na njoj, a Živojin je ležao pospan između njih.
Odjednom sam pala na kolena pored njih i počela još jače da jecam.
-Dobro ste, niste ni svesni koliko ste me uplašili. Đole ti si pametna mama, i dobro je što si pobegla da njom. A ti Živojine, volim i tebe, bio si tu da ih braniš. Plakala sam još više i zagrlila sam ih polako.

Posle jedno 5 minuta iza mene sam čula nakašljavanje.
Sva crvena i natekla od plakanja sam se okrenula ka Filipu. A onda sam ustala i brzo mu prišla. A zatim dam ga zagrlila. Iz prve bio je veoma zbunjen, ali je prihvatio zagrljaj u obgrlio je i on mene.
-Ovo je prvi i poslednji put. Rekla sam tiho.
-Znam. Rekao je tiho, tako blizu mog uva, naježila sam se.
-Hvala ti.
-Uvek. Polako mi je pomilovao kosu.

Pola sata kasnije nalazim se na njegovom kauču, on sprema makarone sa četiri vrste sira. U kuhinji koja je spojena sa dnevnom.
Gledam ga kako je okrenut meni leđima. Da ga ne znam rekla bih da je zgodan. Ali znam ga.
-Buljiš. Rekao je. Kako je on to znao?
-Ne buljim. Rekla sam previše brzo.
-E znao sam da buljiš. Svi koji bulje tako brzo lažu.
-Dobro buljim.
Napokon se okrenuo. I gleda me.
-I šta misliš u vezi mene?
-Mislim da si arogntna budala koja mi se... Ne nastavljam.
-Koja ti se šta?
-Neću da kažem šta.
-Dobro ne moraš. Rekao je islegnuo ramenima, zatim je vratio pogled na hranu.
-Kad je gotovo?
-Još malo.
-Dobro. Znaš šta?
Okrnuo se ka meni zainteresovano.
-Šta? Podigao je jednu obrvu.
-Da me nisi otpustio, možda bih ti i rekla da si zgodano arogantan. Sad si samo arogantan.
-Pa dobro i to je pohvala.
-Od koga je dosta je.
Zatim smo oboje u isto vreme počeli da se smejemo.
Živojin, Đole i mače su mirno spavali pored mene, i za velike čudo nisu se probudili.