Mržnja do sledeće tužbe

12.

Boli me glava, i to jako. Pokušala sam da protrljam glavu rukama, ali nešto me je sprečilo.
Polako uz bolni udah sam otvorila oči,  jako mi se vrti. I imam osećaj kao da ću povratiti. Sigurno sam jako udarila glavu.
Čim sam se privikla na vrlinu zidova, pogledala sam moje ruke.

Zavezane su lisicama za krevet. Jao u kurac šta se dešava? Pokušala sam da pomerim noge, ali i one su bile zavezane.
Pokušala sam da se oslobodim ali nisam uspela, jedino što sam uspela je da napravim veliku buku, i dozovem svoje otmičare.

Na vrata se pojavio muškarac, od oko 2 metra, crna kosa, ružna faca i sigurno 120kg.
-Davide vidi ko se probudio. Nasmejao se.
A onda je ušao taj David.
-Pustite me. Počela sam opet da se ritam. Jebote ovo je jako loše, loše..
-A ne ne, lepotice. Bićeš ovde dosta dugo.
-Šta hoćete od mene? Upitala sam kroz zube.
-Mi ništa, naš šev dosta toga.

A onda mi je došlo iz dupeta u glavu.
-Vi me napadate svih ovih meseci?
-Tako je lutko. Shvatila si napokon.
-Zašto?
-Naredio veliki šef. A i plaća dobro. Rekao je David.
-Ovo je bolesno.
-Ma nije, navikne se čovek. Rekao je ovaj prvi.
-Ne plašite se policije?
-Nisu mogli da nam uđu u trag svih ovih nedelja, zašto misliš da će nas naći sad?
-Nadzorne kamere u gradu.
-Ne brini za njih, svi misle da je deo scenarija za novu kultnu seriju Na Beogradski ulicama. Ja sam smislio nazvim. Ha-ha-ha.

Odjednom jaka bol me je trgla.
-Šef je reko da moraš da budeš čista.
Uzeo je vlažnu maramicu i počeo da skida skorelu krv sa mog lica.

Sat vremena kasnije još uvek sam zavezana za krevet. Glava me sve više i više boli. I ne mogu ni da zaspim a da se ne zabrinem o svojoj sigurnosti na ovom mestu.
-Lutko, sad ću ti osloboditi ruke, da bi jela. I da popiješ vodu. Ako pokuša da uradiš nešto što ne bi smela, loše ćeš da prođeš. Upozorio me je onaj David.
-U redu. Ne mogu da se pomerim a on misli da ću pokušati da ga ubijem. Koja budala.
Otključano mi je ove ruke i pomogao da se podignem. Ciknula sam od bola. -Jebem ti sve. Opsovao je. Evo ti hrana.
Počela sam da jedem polako, ali od bolova krenule su mi suze.
-Dovedite molim vas doktora. Ne znam koliko ću uspeti da ostanem budna. A možda imam i unutrašnje krvarenje.
-Doktor bi trebao da dođe za par minuta, ali gužva je u saobraćaju. Jedi sad to, polako.
-Jok, ću jedem pa da se ispovraćam ovde. Imate neke lekove za bolove?
-Nemamo ništa. Počeo je da gubi strpljenje.

-E pa sledeći put kad hoćete da kidnapujete nekog na ovaj način kao i mene, bar imajte lekove, jer su ovi bolovi strašni.
-Ajde, ajde ne kukaj. Biće ti još gore.
-Mnogo mi pomažeš.
-Znam.
Nastavila sam da jedem. Zatim sam polako popila vodu. Nisam bila svesna koliko sam bila gladna i žedna.

Posle par minuta opet mi je zavezao ruke za krevet te je izašao.

Umreću ovde znači, pokušala sam da zaspim opet, ali nisam mogla. Počela sam da brojim pločice na plafonu. Poludeću ovde.

10 minuta kasnije čujem kako neko otvara vrata.
-Evo dolazi doktor, budi dobra. Rekao je David. I izašao, posle 2 minuta ulazi neko drugi, tačnije doktor taj.
-Napokon si došao da mi središ ove rane, a?
-Jesam. Javio se tiho. Ali taj glas, uvek bih mogla da ga prepoznam, i kada bih umirala mogla bih da prepoznam taj glas. Kada bih bila u gomili ljudi. Opet bih prepoznala taj glas.
-Teodore... Tiho sam izustila.
-Zdravo Jano. Zlobno se nasmejao.