Mržnja do sledeće tužbe

5.

-Ne seri bre.
-Ja sam ozbiljan. I rekao je to ozbiljno.
-Mi se zvanično mrzi, zbog suda, ako si zaboravio.
-To ništa ne menja.
-Ne da ne menja, dosadan si. Sad hoćeš da ti rodim decu, bolestan si.
-Svi koji te znaju, a nisu u srodstvu, hoće da im rodiš decu.
-Opet nešto sereš, smaraš. Verovatno si pijan.
-Ja znam šta pričam, i ne nisam pijan.
-Izađi. Već sam počela jako da se ljutim.
-Zašto?
-IZAĐI FILIPR NAPOLJE. Prodala sam se. Ne mogu više da ga trpim.
-Šta ako neću? Ovo ne njemu sve šala.
-Pozvaću policiju. Rekla sam.
-E pa neću to dozvoliti.
-Sjajno. Sad napolje.
Odjednom me je zabio na zid, moje kuhinje.
-Pusti me. Režila sam.
-Šta ako neću? Opet je upitao.
Sve moram na teži način.
Odjednom sam ga poljubila što ga je na trenutak zbunilo, dovoljno vremena da mogu da ga udaljim od mene i udarim u prepone.
-AAA ludačo, to boli.
-I mene boli kurac za tebe, sad napolje.
Polako je ustao i uspeo da izađe napolje.
-Jebem ti budalu. Opsovala sam opet.
Ne verujem kakva budala je ovaj Filip.

Sat vreme kasnije

Nalazim se u parku i jedem kokice, pola sam doduše bacila golubovima ali nema veze.
Čula sam da mi zvoni telefon i u tom trenu svi golubovi su odleteli. Zove me tata.
-Hej, tata. Šta ima? Kako si?
-Zdravo zlato. Ja sam super, šta radiš?
-Evo u parku sam, hranim golubove. I tako. Šta ti radiš?
-Ja.. Ovaj.. Imam iznenađenje jedno za tebe.
-Opa, ženiš se? Nasmejala sam se.
-Kako si znala? Bio je preplašen.
Odjednom sam se uozbiljila, i uspravila sam se.
-Našao si nekoga, zar ne?
-Da već ovaj godinu dana smo zajedno.
-Zašto mi nisu rekao? Čulo se malo povređenosti u mom glasu.
-Plašio sam se tvoje reakcije. Plašio sam se da ćeš me osuđivati.
-Tata, nikad te ne bih osuđivala, ti si jedina osoba koju ću voleti više od svog života. Kada je venčanje?
-Za mesec.
-I sad si našao da mi kažeš? Mila i ja dolazimo 100%.
-Hvala ti, Jano.
-Kako se zove?
-Zove se Una.
-Jel dobra prema tebi?
-Jako je dobra, i voli me.
-Da li ima dece?
-Ima ćerku, ali ona ima oko 20 godina.
-Pa to je lepo.
-Da..

Još malo smo pričali pa sam odlučila da krenem polako u stan.
Pre nego sam ušla u zgradu, jedno 100 metara od nje, videla sam nekog muškarca kako trči iz nje. Ko li je ovo bio?
Ušla sam u zgradu i kada sam ušla u svoj tan. Nisam morala da otvorim vrata, bila su razbijena.
-ĐOLE, ŽIVOJINE. Zavrištala sam.
U trčala sam u stan. Bio je u potpunom haosu. Mislim i onako je, ali sad je sve bilo razbacano, sve je bilo na sve strane.
Pretražila sam sve sobe, ali Đoleta i Živojina nije bilo nigde, nisu bili ni u mojoj sobi, čak nije bilo ni mačeta.
-Šta ću ja sad? Počela sam da plačem.
I tako sam sedela i plakala, i plakala.

________
Gde li su Živojin, Đole i malo mače?
Da li su u opšte živi?
I šta je to tražio onaj lopov?