Mržnja do sledeće tužbe

9.

Gleda me bledo. A onda se javlja njena majka.
-Jao srce moje najdraže, ona se šali. Jana je ćerka Miroslava.
-A tato kaži odma, ja mislila opet moramo da se selimo. A taman sam se navikla na ovu kuću.
-Idi okupaj se pa dođi.
-Odo. Rekla je i izgubila se.

Par minuta kasnije Sara opet kreće da hvali ćerku. Nervira me, i to previše.
-Mnogo je pametna. Ponosna sam na nju. A čime se ti baviš Jano? Miroslav nikad nije hteo da kaže. Sigurno ništa toliko važno, čim on nije hteo da kaže. E pretera ga vala. Sad ću malo ja da se hvalim.
-Završila sam medicinski fakultet u svega 4 godine, znači položila sam sve ispite ne u roku, već i pre roka. Bila sma najbolji student medicine kojeg su ikada imali. I odmah sam dobila preporuku za stažiranje. Ni manje ni više izabrala sam jako tešku oblast. Hirurgiju, ali ne običnu, već neurohirurgiju.
Prošle godine sam zvanično proglašena za najboljeg neurohirurga u Srbiji. A uskoro i u Evropi, zatim ceo svet. Gotovo.
Sara me je samo gledala nemo. Ubila sam je sad. I drago mi je.
-Ovaj, pa, ovaj, pa...
Ne zna šta da kaže.
-Idem da osušim kosu sad. A zatim dam izašla ponosno. E pa umem i ja da se hvalim, kakva kučka, ne sviđa mi se. Ali ako je tata voli ja ne mogu tu ništa.

Taman da zakoračim na prvu stepenicu čujem prodoran vrisak.

-AAAAAAAAAAA.
Brzo sam potrčala gore i videla kako Ivana zamahuje nogom da udari Živojina.
-STANI BRE. Razdrala sam se na vreme i ona je stala.
-ZAŠTO? ŠTA ĆE OVO ODVRATNO STVORENJE OVDE? ALERGIČNA SAM NA MAČIJU DLAKU. Drala se.
-Prvo i prvo ne deri se. Drugo to je mačor moje najbolje prijateljice. I nije odrvatan. To što si ti alergična mene ne zanima, ovo je moja kuća i mogu da radim šta god hoću. Treće kao sreća meni, a nesreća tebi ima ih još dvoje. Znači tri mačke. Prišla sam i uzela Živojina i počela da ga mazim, a on je počeo da prede.
-MAMA. Počela je da histeriše i odjurila u kuhinju.

Spustila sam zatim Živojina.
Pa sam otišla u svoju sobu i osušila kosu, kada sam završila sišla sam u dnevni. I tamo je Ivana plakala. Na ramenu svoje majke. A tata je sedeo na fotelji i nemo gledao.

-Ipak nisi alergična. Rekla sam ironično.
-Odakle možeš da znaš?
-Ne gušiš se, nemaš osip, i najbitnije još si živa.
-ALERGIČNA SAM. Razdrala se opet. Jao kako mi ide na kurac više.
-Prekini bre, samk kukaš. Onih 20 sekundi za prvi utisak od kad sam te upoznala ostavila si samo kao jedna veoma glupa i razmažena osoba.

-Hej bre devojčuro, odakle tebi toliko prava da tako govoriš o mojoj ćerki? Počela je da mi se dere.
Tata je i dalje ćutao. Šta mu je?
-Imam ga, jer ako si zaboravila, ti si u ovu kuću došla, a ne ja. E pa ako joj sad ne kažem sve što mi je u glavi neću nikada. A to nikada kod mene ne postoji, jer uvek kažem šta mislim.

-E pa odlazi onda, i onako si samo višak. Razdrala mi se.
-Bar sam neko i nešto u životu, a ne ko ti i tvoja ćerka rospija. Moje reči su otrovne i ne plašim se da ih iskoristim protiv tebe.
-Ti mala kurvo. Povikala je Ivana.
Tata je odjednom lupio o fotelju.

-Saro mislim da je pravi trenutak da ti kažem da se gubiš iz moje kuće, i iz mog života.
-Ne možeš to da nam uradiš. Ne sad, mesec dana pred svadbu.
-E pa mogu, ako ćeš tako da ne poštuje moju ćerku dok živiš ovde, onda nećeš ni da živiš ovde. Imaš jedan sat da izađeš iz ove kuće. Ne želim nikad da te vidim. Ključao je od besa.
Brzo je ustala, a za njom i Ivana, otišle su da se spakuju.

-Je l mogu ja da im zalupim vrata?
-Možeš, i Jano jako mi je žao što sam nisam video koliko je ona u stvari zla.
-Bolje ikad neko nikad. Jako sam ga zagrlila.

Sat vreme kasnije Ivana i Sara su se nalazile ispred vrata sa tri kofera.
-Plakaćeš za mnom, Miroslave.
-Neću, a sad napolje. Rekao je hladno.
I onda trenutak koji sam čekala već sat vremena. Zalupila sam im vrata ispred nosa. Osećaj je prelep.

______