Mržnja do sledeće tužbe

11.

Ne znam šta da radim. Još nisam smislila plan, a vremena je sve manje.
Moram za par sati da se vratim u Beograd... Ufff šta da radim?
Moram biti smirena, i staložena. Jebote zašto ovoliko paničim kad znam da ništa skrivila nisam.

-Sledeći put dođi malo duže.
-Hoću tata, vidimo se. Ušla sam u auto, smestila moje mačke i krenula ka Beogradu.

Policajci nisu pronašli ništa i zbog svoje sigurnosti još uveku biti pod njihovim nadzorom. U slučaju da se pojavi napadač opet.

Ušla sam u svoj stan i odmah pustila mačke. Đolr je izletela kao da je jedva čekala da stignemo, dok je Mali išao jako sporo i polako. Živojina je izgleda bilo briga za sve, pa je zaspao u kavezu, njega sam polako izvadila i stavila na kauč.
Sipala sam im hranu i vodu.

Sebi sam spremila toplu kupku, i uživala u njoj.
Obukla sam neke farmerice i crni džemper, napolju je postalo malo hladno. A moram po namirnice.

-Budite dobri. Đole ti si glavna. Naredila sam im i čula sam, aj da kažemo, potvrdan - Mjau-.

Kad sam ušla u prodavnicu bilo je mirno, nije imalo nikoga. Kupila sam sve potrebne namirnice i vratila se u stan. Nisam srela Filipa, to je dobro.

Zazvonio mi je telefon. Mila.
-Hej, devojko, kad stižete?
-Hej, na aerodromu smo i čekamo naš let. U Srpbiji smo za nekih 6 sati.
-U pa to je relativno brzo. Kako je Darja?
-Sjajno, bila je jako mirna, Petar je čuvao sve vreme.
-Sve vreme?
-Pa, da.
-Nemoj da mi kažeš da niste ništa vas dvoje radili.
-A Jano, nešto je loš signal, čujemo se kad setimo.
-Laži. Laži. I prekinula je.
Nije prošao ni minut kasnije meni stiže poruka od nje.
*Jebaću ti sve po spisku za ovo!*
Samo sam se nasmejala i vratila telefon u džep.

Uf lift ponovo nije radio, pa sam jedva uspela da dođem do svog stana. Potpuno sam se zapustila kod tate. Sigurna sam se ugojila par kilograma. Morala bih da krenem opet u teretanu.

Pola sata kasnije sedim i gledam neki dokumentarac, kada mi stiže poruka od mog šefa. Moram brzo doći u bolnicu.
Spremila sam se, ovima sam ostavila dovoljno hrane i vode za 10h. Ne znam šta se dešava, ali bolje da budem spremna.

Uletela sam u auto i brzo se odvela do bolnice.
Uletela sam kao da me je uragan doneo.

-Tu sam, bez panike, šta se dešava?
-E Jano super je, tu si. Moramo ozbiljno da porazgovaramo. Ispred mene je bio Deki, naš "šef".
-Čoveče istera me iz pamet, ja mislila ko zna šta se dešava. Jebote ovaj čovek nije normalan.
-Ajde uđu u moj ured. Lele šta li će sad da mi kaže.

-Ovaj da li možeš direktno da mi kažeš šta se dešava, da ne strepi ovoliko?
-Dobijaš otkaz.
-Zašto?
-Ne znam.
-PA KAKO NE ZNAŠ?
-Vrh je tako naredio.
-Kakav bre vrh?
-Ni to ne znam, neko nov je kupio bolnicu i jednostavno su odlučili da te otpuste. Ne znam ko je nov. Niti znam zašto. Izvini Jano. Ti si sjajan neurohirurg.
Krenula sam da izlazim na vrata.
-Napisao sam ti preporuku, ako će ti značiti.
-Nabi tu preporuku svom nadređenol u dupe, ja više neću da radim za vas. Od danas ćete svi vi raditi za mene.
A onda sam zalupila vrata.

Slomila sam se tog trena kada sam zatvorila vrata svog auta. Opet? Ja ne verujem. Opet plačem.
Ne želim da odustanem od svog posla, ali jednostavno više ne ide kako sam planirala. Sve je počelo da se ruši pred mojim nogama. Ceo moj svet.

Posle 10 minuta sam se smirila i krenula sam ka stanu.
Semafor je pokazao zeleno, i krenula sam.
Ono što se dalje sećam, bilo je samo glasni tresak nekog objekta u moj automobil, tačnije na moju stranu. Zatim jedan, drugi, treći obrtaj i to je to. Ruke koje me dodiruju. Mrak..

°Prolaznik°

Čekao sam na pešačkom prelazu, i upravo se upalilo zeleno za automobile.
Jedan automobil je krenuo i na pola ove raskrsnice, pojavio se drugi i velikom brzinom ga je udario.

Nadam se da je osoba u autu dobro. Meni je rečeno da je ovo samo farsa, i gluma, i da je ovo u autu samo lutka. Ali ne verujem, bilo je previše krvi da bi bila lutka.
Samo sam nastavio svojim putem.
Dok su ljudi, glumci. Izvlačili krvavu devojku iz automobila i strpali je u auto, i odvesti nege.
Jedva čekam da gledam ovaj film.