Mržnja do sledeće tužbe

2.

Zvrrrrrrr
Skočila sam iz svog kreveta, prestravljena. Jebeni alarm, ufff, sad moram da ustanem, ne mogu opet da se uspavam.
Otišla sam do garderobera i za današnji autfit svetloplavu košunju i crne pantalone, i plavi čipkasti donji veš.
Ušla sam u kupatilo na terasi. Da kupatilo na terasi, ali hvala Bogu pa je zatvoreno te niko ne može da me vidi. A ja njih mogu buahaha.
Završila sam sve što sam trebala i zabila kosu u peškir. Jako me mrzi da radim danas.

-Halo?
-Dobar dan, nadam se da mogu biti otvorena prema Vama gospodine Igore.
Da pozvala sam glavnog lekara da mu kažem da neću doći danas na posao.
-Naravno Jano. Uvek.
-Ne osećam se danas baš najbolje. Imam vrtoglavicu i celo jutro povraćam. Mogla sam da smislim bolje simptome Bože.
-Koleginice da niste trudni?
-Nee, nikako. Još sam mlada da budem mama. Samo običan stomačni virus.
-Onda ostanite kući, i onako danas nemate nikakvih intervencija. Brz oporavak.
-Hvala vam puno.
Kako sam prekinula poziv tako sam počela da se radujem. Vreme je da se i ja malo odmorim.
Uzela sam sivu široku trenerku i občinčnu belu majicu. I obukla sam beli sportski brus. Vreme je za čipsss.

-Auuu ja sam zaboravila da te nahrani, mukice mala. Obratila sam se Đoletu.
-Hoćeš ovo? Upitala sam je ona je mjauknula to znači da oće.
-Izvoli.
Dala sam joj neku mačiju hranu i kada sam otvorila ladicu da nađem čips, nisam ga imala.
-Izgleda moram u prodavnicu. Ali prvo kosu da osušim.

Pola sata kasnije

Trenu se nalazim ispred najbližeg mojoj zgradi marketa. Onako u trenerci, ne pada mi na pamet da se presvlačim.
-Zdravo Maki. Javila sam se radnici i otišla po čips.
-Zdravo Jano. Kako si? Upitala me je ljubazno.
-Sjajno, hvala na pitanju.

-Mogla bih kupiti još nešto. Pa sam uzela kolica.
Išla sam prema rafu za čips kada sam udarila neku budalu.
-Izvinite nisam vas videla. A onda sam videla Filipa. PA SJAJNO, NEMA LEPŠE.
-Pa zdravo Jano. Neću ja tebe da udarim.
-Ne smeš da me udariš, jer znaš da ću ja tebe udariti duplo jače.
-Dobro, istina. A onda se zagledao u moje čelo, tačnije na šavove.
Brzo sam se okrenula i krenula sam, ne želim da me bilo ko vidi sa ovim povredom.
-Stani Jano. Naredio mi je ali ja sam još više požurila.
Posle tri brza i velika koraka osetila sam njegovu šaku na moj zglob desne ruke.
Okrenuo me je ka sebi. I tiho je rekao.
-Rekao sam ti da staneš. Šta ti se desilo?
-Ništa.
-Jano odgovori mi.
-Nije mi se ništa desilo, i pusti mi ruku. Isrgnula sam svoju ruku iz njegove. Zašto ne može da se drži svog života?
-Jano, saznaću šta se desilo. Rekao je opasno tiho.
-Sjajno, taman da pomogneš policiji. I onako su nesposobni bez tebe kao i sa tobom. .
Malo se lecnuo, nadao se da nisam to primetila, ali jesam. Povredila sam ga. Ponosna sam na sebe i na svoj jezik.
-Moram da idem. Rekao je brzo i bukvalno rečeno pobegao negde.

-Kakva budala, ja ne verujem.
Otišla sam do kase i počela da vadim iz kolica sve namirnice.
-Vaš račun je platio gospodin koji je izašao pre 10 minuta.
-Plava kosa i zelene oči?
-Da, pravi džentlmen.
-Ma da kako da ne. Uživaj u danu Maki.
-Hvala Jano, takođe.
Dobra žena samo što mnogo brzo sudi o ljudima, i to samo dobre stvari vidi.

Bila sam na ulazu u svoju zgradu kada sam čula jurnjavu jednog automobila.
A onda pucnjavu, pa oni pucaju u mene jebote...
Brzo sam ušla u zgradu ali ne toliko brzo da me metak ne pogodi u cutinu.
-Jebem vam mater vašu, debilnu. Prošaputala sam. Puzeći sam došla do prvog stana i pozvonila sam.
-Idem. Čula sam poznat glas.
Na vratima je bio niko drugi do prokleto Filipa. Jao živote moj šta će on ovde.
-O gospode, Jano da li si dobro? Brzo je kleknuo do mene i pritisnuo je mesto na bitini gde kiptu krv.
-Da li izgledam kao da sam dobro?
-Dobro istina. Pozvaću hitnu.
Zatim je pozvao hitnu. Rekli su da dolaze za 5 minuta.
Jedino što se sećam u tom trenutku je kako me Filip moli da ne spavam. Zatim tama.