|Meni od Mene|

♧Težina manjka♧

Tokom karantina

Nebo se naoblačilo, a ja sam se vozila rolerima. Htela sam od nečeg da pobegnem, lutam nepoznatim ulicama i osetim se slobodno sveta kog dobro znam.
Ka sebi me je vukao put kojim idem od škole do kuće. Išla sam polako ali ne zastajući, prolazila kroz uspomene i događaje koji su na acocirali na sve oko sebe.
I toliko nekih ružnih stvari bili su mi mili. Osećala sam ponovo onaj isti vetar koji je kao nekad nosio moje misli, videla sam on isto plavo nebo koje me doziva da podignem glavu i osetim se bezbrižno, i nekad je zaista i moglo uspeti. Ali meni je u glavnom bilo svega dosta i svakodnevno bih bežala sa jednog kraja puta na drugi. I večito bih nosila neki strah u sebi koji mi se sve više vraćao svakim novim bolnim korakom.
Međutim, bilo mi je lepo jer bi me izmisli na svakom kraju puta probudili isti glasovi koje često i ne volim ćuti. I čula sam ih i ovaj put iako ih nije bilo stvarno,iako se negde u daljini čuo sam cvrkut ptica. Osećala sam teret knjiga na ramenima iako ništa nisam nosila i osećala sam se kao da ću ponovo videti ona draga lica mojih nasmejanih prijatelja iako na to nisam bila spremna. Naravno nikoga nije bilo, htela sam još malo da zavirim unutar školskog dvorišta ali kiša je počela lagano i sporo da pada. U trenutku više nisam razmišljala o prostoru u kome se nalazim i požurila sam na drugi kraj putića, malog velikog putića koji je znao toliko toga i koji je najbolje umeo da mi zgadi život.
I hvala mu, podsetio me je koliko ga mrzim, ali jedva čekam ponovo da osetim taj strah i pokušam da budem bezbrižna, znajući da više nikada to neću biti. Obožavam taj put, prosto i jednostavno.

11_______________________________________