|Meni od Mene|

♧Bura♧

14.1.2023.

Pričaću.
Pričaću ako mi se priča.
Ondašnje moje reči nisu vodile popravci, nisu vodile ničemu, ali sam tad valjda jošuvek verovala da će naredna školska godina krenuti u boljem pravcu, te da će na njemu ostati.
Mislila sam, ili se pretvarala jako dobro (ne sećam se više) da ću uspeti svoje često depresivno stanje privesti kraju. Ipak, samo sam ga zamenila depresivnim epizodama.
Ali to što nemam mnoge vesele misli neće me sprečiti da se izrazim kad osetim potrebu. Jednostavno sam shvatila i prihvatila da pisci ne moraju da budu srećni da bi bili to što jesu, da bi voleli život i njegove svetle tačke. Te tako ne moram ni ja biti srećna, kao što ni neću još dugo, zaista dugo.
Moj život će možda malo kasniti sa pridevom srećan, a možda će u kašnjenju biti beskonačno. Svakako od mene zavisi, a ja nisam mogo pouzdana za da od mene zavisi, i neću tvrditi sa sigurnošću hoću li ikad biti ili hoće li univerzum bar nekad, bar na kratko skinuti tu zavisnost sa mene.
Ono u šta sam sigurna je da se neću odreći ovog života, jer ne znam šta bi mi tek onda snašlo.
Dugo se celokupno pitanje lomilo u meni. Želim li zaista da umrem, jesam li toliko nezahvalna i sebična? Je li ljubav prema majci jedina koja me drži da nešto strašno ne pokušam uraditi sebi?
Izgleda da nije, ili je bar prestala biti.
Neću još da saznam šta se desi posle smrti, nisam naročit vernik ali neću da počnem verovati u paklu.
I pored svega, tu je još nešto što me drži obavezujuću za spoljašnjost zemlje. Ne mogu da odustanem i od ljudi kojima sam možda potrebna, ili onih u budućnosti koji me ne bi upoznali. Nije da imam visoko mišljenje o sebi, ali uvek sam postizala da drugi imaju i to mora nešto da mi vredi.

_______________________________________34