Ples Sa Đavolom

17. Deo: Očekivani Susret

~Subaru:"Kad?"

Elsire:"Sutra."~

***

Ostala sam budna ceo dan istražujući o Sakamakijima. Prošla sam celu biblioteku i našla mnogo knjiga koje baš i nemaju odgovor na moje pitanje. Istorija ove porodice. Ko su tačno oni. Ko je tačno Karlheinz. I ko su one žene, njihove majke. Znam samo delić onoga što se desilo. Sećanja su mi na žalost prebrzo pobegla,veći deo sam zaboravila, a nešto malo sam zapisala. Bolje išta nego ništa.

Znam da Reiji ima nekoliko knjiga o njima. Oni su tehnički prinčevi koliko sam shvatila, sigurno postoji nešto, nešto o dinastiji. Nešto o njima. To bi mi mnogo pomoglo sa celom ovom zbrkom oko ogrlice.

Otišla sam prvo do Reijijeve labaratorije. Ništa. Sigurno ima nečeg u njegovoj sobi.

Kada sam ušla u sobu spavao je za radnim stolom. Blagi Bože, pa zar ovoliki krevet ne vidi. Realno, jebeš papirologiju.

Polica sa knjigama je levo od njega. Koliki sam baksuz, probudiću ga, ubiće me, lagano. Prilazim, gledam, čitam, listam, biram kada ugledam knjigu "Sakamaki Dinastija" i još nekoliko knjiga o Sakamakijima. Slikam prvobitni izgled police, uzimam knjige, poljubim Reijija u obraz, za laku noć, ništa više, kunem se, i idem do moje sobe. Najebala sam ako ne vratim knjige pre nego što se on probudi.

Bolje da sam na Boga kamenje bacala nego što sam došla ovde.

Sedim na krevetu i čitam, čitam, tumačim, čitam, zapisujem, čitam i tek sad shvatam da u ovoj porodici niko nije normalan. A to je još i zvanično.

Ugledala sam odeljak sa žrtvenim mladama. Pišu samo imena onih koje su najduže poživele. Previše ih je. Neke su mlađe a neke starije od mene, svakako su premlade.

Svrha žrtvenih mlada.........
Ne!
Ma neka samo probaju!
Ne bi oni valjda stvarno....
A realno zove se žrtvena mlada, očigledno je da to baš i nije neki položaj.

Počela sam da plačem.

Znači došla sam kao student na razmeni.... A postala sam jebena žrtvena mlada. Koliko vidim ako se ne udam za nekog od ove sedmorice, ili im, ne daj Bože, ne narađam decu, i pre svega ne crknem od njih, možda se i vradim živa u Devildom. Oni to znaju. Svi to znaju. A tu glupost je izmislio niko drugi neko Karlheinz. Vekovima su mlade devojke umirale za to što im se prosto tako ćefne. Povlačim izvinjenje, Karlheiz je nalzlobnije stvorenje ikad.

Dobro, Elsira, dosta je za danas. Na prstima sam ušla u Reijijevu sobu i gledajući u sliku vratila knjige tačno na njihovo mesto.

Reiji:"Zašto si uzimala knjige? I pre svega, zašto ne spavaš?"

Epa ugasila sam totalno.

Elsire:"Ja... Uhh... Nisam. Mogla da spavam... I.... Ovaj... Pa... Znam da čitaš knjige pa sam mislila da.... Pozajmim... Izvini."

Ustao je sa stolice i premestio dve knjige. Pogrešno sam ih poređala zbog njega. Preblizu mi je. Srce mi je ubrzano kucalo a obrazi mi se porumeneli.

Reiji:"Samo prvo pitaj sledeći put. Jasno?"

Pomerila sam mu pramen kose s lica i potrvdno klimnula glavom. Drago mi je što nije nosio naočare, čoveče bila sam crvena kao rak.

Reiji:"Vreme je da ideš, Elsira. Idi spavaj."

Krenula sam ka vratima iako sam želela još da ostanem.

Elsire:"Imam prednog za tebe. Pokušaj da spavaš u krevetu od sad, stolice nisu baš udobne."

Mahnula sam mu i otrčala. Zaspala sam zamišljajući svoju ogrlicu u mojim rukama.