Ples Sa Đavolom

23. Deo: Strah

~Xx:"Reiji, ona se ne miče. Mislim da sam je ubio."

Xx1:"Nisi. Samo se onesvestila. Spusti je na krevet."~

******

Xx1:"Šta si joj učinio?! Nisi valjda-"

Xx:"Ne. Samo sam pio krv. Ona se ubrzo onesvestila."

Sve je crno. Mogla sam samo tiho da čujem da je neko pored mene. I da je veoma ljut.

Xx1:"Imaš sreće što još uvek diše inače bi svi završili u tamnici. Imbecilu."

Xx:"Znam. Preterao sam s njom."

Ne mogu se pomeriti. Niti ispustiti bilo kakav zvuk. Ništa ne osećam osim hladnih prstiju na mojoj butini.

Xx1:"Znaš, krv može da se pije i iz ostalih mesta na telu, ne moraš da je ujedaš za bedra."

Xx:"Znam-"

Xx1:"Da li je ona pristala?"

Xx:"....."

Xx1:"Pretpostavio sam. Da ti se ovo više nikad nije ponovilo."

Xx:"Mogu li da ostanem s njom."

Xx1:"Nisam lud da vas ostavim same dok je ona bez svesti, ali da. Možeš. Sedi pored nje. Ali ako je samo pipneš-"

Xx:"Neću."

Više ne čujem ništa.

******

Osetila sam hladne ruke kako me pokrivaju i proveraju mi puls.

Naglo sam se uspravila i shvatila da sam u dobro poznatoj sobi, u Reijijevoj sobi. Nek počne da mi naplaćuje kiriju, obogatiće se. Ali ne znam kako sam došla ovde.

Setila sam se ko, gde i kako me je ujeo juče, kada sam videla Laita kako sedi pored mene i drži me za ruku.

Počela sam nekontrolisano da plačem i da se vraćam prema zidu.

Elsira:"ŠTA SI MI URADIO, TI-TI-"

Glas mi je pukao i nastavila sam da plačem osećajući se prljavo. Ko zna šta se desilo dok sam ja bila bez svesti. Neobjašnjiv osećaj mučnine i straha motao mi se po stomaku.

Reiji je seo na krevet pored mene.

Reiji:"Elsira, smiri se. Reci mi šta se desilo. Laito, skloni se."

Laito:"Ali-"

Reiji:"SKLONI. SE."

Setila sam se svega što sam videla o njemu i instiktivno ga povukla za rukav iako sam se neverovatno plašila njegove blizine. Nije sigurno ko je bio više šokiran, Laito ili Reiji.

Reiji me je pogledao upitno, kao da je pitao, da li Laito sme da ostane.
Klimnula sam i nastavila da plačem i dalje stežući Laitov rukav. Reiji je ustao iznervirano i nastavio da gleda sa obližnje stolice.

Prilazila sam Laitu sve vreme vučeći pokrivač sa mnom, pokušavajući da se pokrijem donji deo svog tela. Na sebi sam imala samo svoj donji veš i majcu, pa zbog toga nisam bila sigurna šta osećam, strah ili stid. Gurnula sam lice u njegovo rame i nastavila da plačem.

Reiji:"Dobro, dosta je više. Laito izlazi iz sobe. Elsira, pomeri se od njega."

Odmahivala sam glavom ne želeći da ga pustim. Laito se jedva izčupao iz mog stiska i krenuo ka vratima.

Reiji:"Sačekaj ispred."

Pokazao je Laitu da izađe.

Ja sam se smotano vukla po krevetu prilazeći Reijiju. Jako sam ga zagrlila oko vrata krijući lice od njega. Nežno je prelazio rukama preko mojih leđa pokušavajući da me umiri. I stvarno, ta nežna, mlečno bela, svila umirila me je i ja sam prestala da plačem.