Ples Sa Đavolom

11. Deo: Žao Mi Je

~Kroz suze sam klimnula glavom u znak odobravanja. Ponovo me je zagrlio. Mislim da sam se onesvestila.~

~Flashback njegovog detinjstva jer mene mnogo mrzi da pišem o tome. (deo gde ga Cordelia vraća da uči i gde ga gura u jezero)~

***

Budim se u njegovom zagrljaju.

Ayato:"Mislio sam da žuriš negde, a ne da spavaš sa mnom."

Nasmejao se dok je prstima prolazio kroz moju kosu. Pokušala sam da ustanem.

Ayato:"Gde si pošla? Žedan sam! Vrati se!"

Zar i dalje misli da me je briga. Pa dobro možda jeste malo. Ali baš malo.

Elsire:"AJDE DOSTA VIŠE! I JA SAM ŽEDNA! PA? DA LI TE JE BRIGA?"

Ponovo je samo začuđeno blenuo u mene. Bila sam pregruba i shvatila sam to prekasno. Bilo mi je žao. Setila sam se šta sam videla. Šta je proživeo. Svakako mi je bilo žao jer uvek uradim ovo. Kada je najlepše napravim neko sranje i sve upropastim.

Elsire:"E izvini, samo sam.... Uhh... Pod stresom..... Valjda... Nisam ja u stvari toliko loša znaš..."

Ayato me je samo gledao dok sam izlazila.

Elsire:"Doći ću malo kasnije, ok? Nadam se da možeš da sačekaš. Izvini."

Ayato je zaprepašćeno gledao u mene očiju razrogačenih tako da sam mogla videti njegove prelepe zelene oči.

Ayato:"Valjda mogu.."

Onda je nastala neprijatna tišina. Nastavila sam prema Kanatovoj sobi.

Uhh, prolazi me jeza. Naš prvi susret i nije bio baš najlepši. U sobi su bile razne haljine, prelepih boja. I nekoliko lutaka. Znam da to nisu lutke. Osetila sam mučninu u stomaku. Pretražila sam sobu ali od ogrlice nije bilo ni traga. Skoro pa je 20:00. Moram da požurim.

Istrčala sam iz sobe i hvala dragom Diavolu, nisam naletela na Kanata. Na žalost pokupila sam mnogo uzrečica iz Devildoma pa imam problema u razgovoru s normalnim ljudima.

Ostali su Laito i Subaru.

Krenula sam ka Laitovoj sobi.

Prilično je uredna. Počela sam da preturam po njoj. Gledala sam i pod krevetom i u svakoj fioci i u ormanu. Svugde. Ali ogrlice nema.

Kada sam krenula ka vratima on je ušao i bez reči me pribio uza zid. Njegova ruka je bila na mojoj butini pokušavajući da me podigne. Njegove usne su šetale po mom vratu do ramena i grudi. Skamenila sam se. Na koži sam osećala nešto između poljupca i ujeda. Bilo je prijatno ali u isto vreme i uzašavajuće.

Laito:"Lutkice, uzbuđena si, osećam to.~"

Na neki način jesam a na neki način sam bila zgrožena. Potpuno. Počela sam da ga odgurujem od sebe i uspela da ga nateram da me pusti. Pao je na zemlju.

Laito:"Opaa, neko to voli grubo, a Lutkice?~"

Prišla sam i opalila mu šamar toliko jako da mu je šešir spao. On se zbunjeno držao za obraz.

Elsire:"NOSI SE! KRETENU NAPALJENI!"

Istrčala sam iz sobe u čistom besu. Zna li to napaljeno kopile koliko strašno može da se odrazi ovakvo ponašanje? Vratiću mu. To je sigurno.

Otrčala sam do Subaruove sobe. Sve miriše na ruže. Pretražila sam sobu. Učinilo mi se da sam našla neku ogrlicu. Ali to nije bila moja. Razočarala sam se. Ako nije tu, a nije ni u jednoj drugoj sobi, gde bi mogla još da bude?

Sela sam na njegov krevet s tom ogrlicom u rukama. Počela sam nekontrolisano da plačem. Ridala sam i skičala kao veverica pred smrt. GDE MOŽE DA BUDE?! ZAŠTO NE MOGU DA JE NAĐEM?! GDE JE TA PROKLETA OGRLICA?!

Valjala sam se po krevetu kao debil. A onda je on ušao u sobu.

Subaru:"ŠTA RADIŠ TO?! ŠTA RADIŠ U MOJOJ SOBI?!"

Kroz suze sam pokušala da objasnim da mi je žao i da ću odmah otići, ali me je on uhvatio za ruku i bacio na pod. Istrgao mi je ogrlicu iz ruku. Podigao je ruku kao da želi da me udari, ali je zastao. Ja sam uspela da se priberem i progovorim.

Elsire:"Izvini.... Nisam htela da njuškam. Ali tražila sam majčinu ogrlicu, nigde je nema. Da li ste je vi uzeli. Ako jeste, vratite mi je. Molim vas. To je jedino što imam od nje."

Nastavila sam da plačem.

Subaru:"Od..... Majke? Pomoćiću ti da je nađeš onda."

Pomogao mi je da ustanem i dao mi maramicu. Pokazao mi je da sednem na krevet pored njega i zagrlio me oko ramena levom rukom.

Subaru:"Ajde smiri se i ići ćemo da je tražimo. Gde si sve pogledala."

Elsire'"U svojoj i u svim ostalim sobama. Čak i spavaćim. Nigde je nema."

Subaru:"Možda je u vrtu. Nisi se valjda ponovo motala oko mog ružičnjaka?"

Elsire:"Nisam. Bilo mi je jako žao što sam ti prošli put uništila ruže."

Subaru:"U redu je. I crvene ruže su lepe. Idemo da potražimo."

Dao mi je ruku i krenuli smo napolje. Odveo me je u ružičnjak. Prelepe bele ruže izgledale su kao mali anđeli. Samo nekoliko ruža bile su crveno-bele, kao one iz Devildoma. To su one ruže koje sam uništila. Pogledala sa ih tužno.

Subaru:" U redu je, samo kreni."

Gledali smo svuda. Pogledao je i u žbunje, ali ogrlice nigde nije bilo. Vratili smo se na početak. Učinilo mi se da vidim nešto u žbunju s crveno-belim ružama.

Subaru:"Rekao sam da je u redu. Hajdemo nema je ovde."

Prišla sam bliže. Bila je to crvena ogrlica s malim crvenim ružama. Baš je lepa. Uzela sam je u ruke.

Elsire:"Subaru, dođi. Našla sam nešto."

Subaru:"Ogrlicu?"

Elsire:"Da ali ne moju. Moja ima mesec, ova ima ruže. Crvene."

Subaru:"Daj da vidim."

Dala sam mu grlicu. Svetlucala je tako prelepo.

Subaru:"KAKO?!"

Pao je na kolena. I počeo da plače?

Elsire:"Šta je bilo? Subaru? Šta nije u redu?"

Sela sam na zemlju tik do njega. I dalje je plakao. A onda me je zagrlio. Bila sam zbunjena, ali sam uzvratila zagrljaj.

Subaru:"To je ona.... Ovo je njena ogrlica."

Elsire:"Čija?"

Subaru:"To je ogrlica.... Moje... Majke.."

Nastavio je da plače kao malo dete.

Ko je njegova majka? I zašto on plače? Šta joj se desilo? Stegla sam ga jače.

______________________________________
A/N:Novi part je tu, da li vam se dopada?

((Subaru je mala beba i obožavam ga.))