"Ljubav na prvi dodir"

UVOD

•• Uvod - "Ljubav na prvi dodir" ••

•• Klara Petrova

"Klara zakasnićeš!", vikala je moja drugarica iz dnevnog boravka, dok sam ja mazala sjaj za usne.

Pomerim pogled, ka zidnom satu i ona je zaista bila u pravu. Odmah sam zatvorila sjaj i stavila ga po strani.

"Silazim, Larisa!", uzviknula sam, te brzinom svetlosti uzela torbicu i izašla iz sobe.

"Idem, ljubim te.", kažem joj u prolazu, te izadjem iz kuće i smestim se u auto.

Upalim isti i brzo izadjem iz dvorišta, te krenem ka željenoj lokaciji. Idem na razgovor za posao. Od kada sam otišla od roditelja, pre dve godine, odnosno postala punoletna, živim kod drugarice. I potreban mi je posao. Ne želim da joj smetam toliko, a da istovremeno, ne doprinosim ničemu.

To što me je ona prihvatila kod sebe, je prosto njena dobra volja. Želela je da mi pomogne.

Takodje je počela da se vidja sa nekim momkom. Ne može da ostane sama sa njim zbog mene. A i trebam pronaći sebi smeštaj. Ne mogu zauvek ostati kod nje.

Odjednom sam ugledao kako je jedan pas izleteo na ulicu, zbog čega sam naglo zakočila, a onda osetila i udarac. Neko je udario u moj auto pozadi. Ne mogu da verujem.

"Stvarno? Prokletstvo!", viknem, te udarim iznervirano u volan. Odvežem pojas i izadjem iz auta, sva iznervirana, čim ugledam štetu koja je nanesena na mom autu, dok drugi izgleda netaknuto.

Iz auta koji me je udario je izašao momak plave kose i očiju. Po izgledu sr videlo da je stariji od mene. Dvadeset pet, šest.

Odmah je skupio svoje obrve i prišao mi, a ja sam ga naravno napala odmah.

"Vidi šta si uradio!", viknem na njega i on se nervozno nasmeje.

"Ja? Ti si ta koja je zakočila naglo!", tada je on podigao glas na mene i time me iznervirao.

"Ma ko si ti da dižeš glas na mene?", upitam ga besno, a on ovlaži usne i uperi prstom u mene.

"Slušaj ti mene.", izusti i zapreti mi prstom.

Pre nego što se stigao da nastavi, uhvatila sam ga za prst i uputila mu besan pogled.

"Ne! Slušaj ti mene! Nemaš pravo da mi pretiš i dižeš glas na mene.", izgovorim sva besan, a on izvuče svoj prst iz moje šake.

"Nemam vremena za ovo.", kaže i iz džepa izvadi neku vizit kartu.

"Šta će mi to?", upitam ga.

"To je moja vizit karta. Pozovi taj broj. Javiće se moja sekretarica. Preko nje se nadjite sa mojim advokatom i oni će srediti sve oko štete.", kaže smireno, a ja podignem obrvu.

"Znaš šta?", postavim kratko pitanje.

"Nosite se i ti i tvoji advokati. Nije mi potreban tvoj novac!", viknem sva besna, te mu otmem karticu iz ruku i pocepam je, te ostatke bacim na njega.

Pogledam ga još jednom, a onda se samo okrenem i odem nazad u auto i vratim se kući, jer sam na sastanak za posao, odavno zakasnila.

"Budala!", izustim, misleći na čoveka koji me je udario. On je kriv što sam sada bez posla.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮