"Ljubav na prvi dodir"

37.deo

•• 37.deo - "Ljubav na prvi dodir" ••

Policija je potvrdila da je njihova majka puštena na slobodu, a ja sam dala izjavu i objasnila sam im celu situaciju. Sve vreme sam osećala njegov pogled pun mržnje i besa na meni. Ne mogu da verujem da bi me optužio za tako nešto. Nikada ne bih dozvolila da ih odvede da sam znala istinu.

"Hvala Vam. Da li možda znate neko mesto gde je mogla da ih odvede?", upitao nas je jedan od policajaca, a Nikolai se dosetio.

"Postoji jedna vikendica koju poseduje njena cela porodica. Malo van grada. Stalno je išla tamo. Verovatno ih je tamo i odvela.", objasni im, a ja se ponadam da će ih pronaći tamo.

"Idemo odmah tamo."

"Idem i ja.", kažemo Nikolai i ja istovremeno.

Na trenutak su se naši pogledi susreli, ali ih brzo prebacimo ponovo na policajce.

"Ne idete nigde. Mi ćemo ih dovesti kući. Ukoliko nisu tamo javićemo vam. Samo nam dajte lokaciju i to je sve. Ne smemo da Vas izlažemo ooasnisti.", kažu, a ja sednem na kauč iza mene i prodjem rukom kroz kosu.

•••

Policija je otišla, a u kući je bila tišina. Niko nije progovorio ni reč dok Nikolai nije odlučio da prekine tu tišinu.

"Želim da odeš iz kuće.", uputi mi Nikolai, a meni se sve stegne u grudima. Njegove reči me bole.

"Nikolai."

"Ne mešaju se Antonina.", rekao je grubo.

"Imaš problem sa mnom. Ne možeš njoj odgovarati tako.", umešam se.

"Ostavite nas same.", kaže Odjednom.

Svi su čekali moj odgovor. Klimnem glavom i oni odu u kuhinju.

"Želim da odeš. Odmah.", ponovi.

"Ne brini. Otići ću. Ali kad policija vrati Alinu i Andrea.", izustim.

"Ne uzimaj njihova imena u svoja usta.", rekao je besno.

"Stvarno si neverovatan idiot, ako misliš da bih joj dozvolila da ih odvede. Nikada mi nisi pričao o njoj. Nisam znala.", kažem.

"Rekao sam ti da moram znati gde su. Nisi ih trebala ostaviti same s njom. Ne znam kako sam mogao da ti verujem.", vikne na mene.

"Prokleto nisam znala!", viknem i briznem u plač.

Svi se odmah stvore nazad u dnevnu sobu. Igor je otišao kod njega, a Antonina i Larisa do mene.

"Nisam znala.", kažem tiho kroz jecaj.

"U redu je dušo. Znam.", smirivala me je Larisa i brisala mi suze.

"Klara, smiri se pozliće ti.", nisam mogla da se smirim.

Ruke su mi se tresle, kucanje srca se ubrzalo, hladan znoj me izbio, a dah mi je ponestajao.

"Klara!", vikne i odjuri negde, ali se vratila odmah i dala mi je lek.

U tom trenutku je moj pogled bio na njegovim očima. U njima nije bilo ni trunke zabrinutosti. Bio je srećan što me vidi kako patim.

Kada se konačno smirim, Antonina je ustala i otišla do Nikolai-a, te mu udarila jedan šamar.

Nije pokazao nikakvu emociju, već je samo zaobišao sve nas i otišao je na sprat.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮