Nesporazum II

I POGLAVLJE

Daria

Svaka devojčica mašta o svom "velikom danu"... kako će izgledati venčanica, koje će boje biti dekoracija, cveće i naravno kako će sve to podeliti sa svojim voljenima. Svaki detalj godinama bude planiran, mašta je najlepše društvo dok

odrastate. I jedva čekate da odrastete i ostvarite sve ono o čemu su vam godinama pričali, sve ono o čemu ste i sami maštali. Neke od njih u tome i uspeju, nekima sve bude suprotno, nekima nešto i pokvari planove ili užitak. A neki i dođu u godine ili se prosto život tako postavi, da shvate da je sve to ustvari beznačajno. Da je jedino važno ono što ostaje kada se taj dan završi. Jer to je samo jedan dan, a vi ostajete sa tom osobom celi život. Pa, bar bi tako trebalo biti prema zavetima – „u dobru i zlu, dok nas smrt ne rastavi."

Neću lagati, i ja sam maštala o svom velikom danu, godinama tokom odrastanja, menjala sam ga tokom godina, ali je jedno bilo uvek isto - svi koje volim bili su uz mene i svi su bili veseli.

Ništa, međutim nije tako bilo.

Sa nekih dvadeset godina sam se prvi put ozbiljno zaljubila. Verovala sam da nikada više nikoga neću tako voleti. Verovala sam i da sam ja voljena kako nikada neću biti. Pa, u tim godinama je lako verovati, pretpostavljam. A onda vas realnost ošamari i shvatite da svet nije baš tako ružičast kako vam se činilo. Teško je kada se odmah u startu razočarate i slome vam srce. Onda se zatvorite za sve naredne prilike jer su, naravno, svi isti i svi će doneti isto, samo bol i patnju.

Godinama nisam mogla da prebolim taj neuspeh, a poverenje naravno nikada nisam uspela da povratim. Mogla bih reći da je ironično, ali taj me je čovek obeležio, a da me nje ni taknuo. Pa bar ne u fizičkom smislu. Godinama sam patila i upoređivala sa svakim drugim. Mislila sam da volim.

Tek kada sam upoznala Dantea shvatila sam šta znači voleti. Vidite, da mi je neko drugi pričao ono što smo mi doživeli i način na koji samo se upoznali i kako je sve teklo ja bih bila šokirana. Ako bih i poverovala bila bih preplašena. Rekla bih ja se ne bih usudila da ostanem uz tog čoveka naročito tek tako da ga takoreći ne poznajem, tako brzo preći kod njega u sred ničega...zato sam razumela Beti kada mi je tako govorila. Shvatila sam kako sve to izgleda sa strane, ali nisam ni jednog trenutka osetila ni strah ni nedoumicu u njegovom prisustvu. Ni uznemirenost. Ni jednom mi takva misao nije došla. Prosto imam osećaj da je on druga polovina moje duše, onaj davno izgubljeni deo slagalice za kojim sam tragala da bih bila potpuna. I više ništa, sem njega, sem nas i osećaja koji mi greje dušu, nije bilo bitno. Dante i ja smo se razumeli i bez reči. Bilo je dovoljno da se samo pogledamo. Nešto zaista nestvarno.

I eto me, na zaprepašćenje svih, ovde sam već tri meseca. Uspešno smo pregurali prvu sezonu sa novootvorenom vilom. Otvaranje je odlično prošlo. Privučeno je mnogo više turista od očekivanog. I svi su bili zadovoljni. Uskakala sam u pomoć

svojim idejama i uređenjem. Dante je ostao u senci, ali mi je dao svu svoju podršku i pomoć. Bila sam srećna. Zaista srećna i ispunjena. Radovala sam se novim jutrima u kojima sam dočekivala sunce uz kafu sa Danteom i spremala se za realizaciju svojih ideja i naravno najlepših večeri u kojima smo sunce ispraćali u zagrljaju. Plašilo me je kako ćemo funkcionisati zajedno s' obzirom da smo se oboje navikli na samoću, ali sve se savršeno posložilo kao da smo godinama zajedno.

Knjiga je zaista izazvala veliku pometnju i svuda se tražio primerak više. Bila sam ponosna. Bili smo specifični to je sigurno, jedinstveni moguće, ali bili smo mi. Od one večeri kada me pitao da ostanem i rekao da bi bio spreman i da napismeno da svoj pristanak Dante više nije to pominjao. Nismo se doticali teme braka jer mislim da ni jednom od nas zaista nije bio potreban nikakav papir niti bilo kakvo obeležavanje naročito ne proslave koje bi za njega bile noćna mora. Naročito ne sada kada ih se konačno rešio.

Iskrena da budem nije mi to smetalo. Nije mi bilo potrebno ništa od toga niti sam za tim žudela, ni najmanje. Sve što mi je bilo potrebno već sam imala - njegov zagrljaj. Sećate se, to je onaj u kome sve nalazim.

Međutim, iz nekog razloga poželela sam njegovo prezime. Možda je taj prokleti patrijarhat progovorio iz mene. Osećala sam se kao da time ja njemu ustvari nešto poklanjam. I nisam pogrešila. Kada sam neobavezno pokrenula tu temu nadovezujući se na neku seriju koju smo gledali, Dante je to prihvatio sa neizmernim oduševljenjem. Dakle, nije bilo nikakve romantične prosidbe, klečanja na kolenu i svega ostalog...i ništa od tih „nedostatka" nije pokvarilo ništa među nama. Naprotiv.