"RELIKVIJE DUŠA"

POGLAVLJE 10

Jutro. Eleonora i on sede na svojim listovima, u skrivenom dodžou. U toj prostoriji takođe se nalazi i jedno drvo, koje ima lepe plave cvetove.
Oboje sede na svojim nogama, a on počinje priču:
"Pre nekoliko godina, majstor koji je podučavao mene i moju braću dao nam je oružje koje je predstavljalo drevne relikvije. Ta oružja postala su deo nas i veoma smo napredovali, međutim jedan od moje braće okrenuo se protiv nas. Tada nam je Sensei uzeo oružja, i rekao nam da će sva 4 drevna oružja duša vratiti onom koji bude dostojan."
Ona ga je gledala, iznenađeno, u neverici ali i pomalo uzbuđeno:
"Pa... gde su sada te relikvije?"

On je ustao, prislonio ruku na crveni dragi kamen unutar povelikog zlatnog ornamenta kružnog oblika. Taj ornament pokrenuo je mehanizam koji je otvorio zid dodžoa, odnosno njegov mali deo, izloživši četiri relikvije emocija. Eleonora je gledala u zid, iznenađrno koliko i šokirano:
"To je... veoma fensi..."
On je stao ispored relikvija i gledao je pod maskom:
"Reklo bi se. Svaki od ovih predstavlja jednu emociju, žad strah, dijamant sreću, rubin bes, i safir tugu. Baš zato su relikvije napravljene od tog dragog kamenja." Ona je samo posmatrala. Blago nakrivivši glavu ga je upitala:
"I dalje ne razumem zašto me je onaj čovek zamalo ubio."
On je zatvorio zid dugmetom od rubina i opet seo na noge, ispred nje:
"Zato što on želi relikvije za sebe, želi da iskoristi njihovu moć za opšte zlo. Nekako je saznao šta se dogodilo onog dana pa je želeo da te iskoristi kao mamac, ili otkupninu za relikvije."

Eleonora je pogledala u svoje noge i progovorila:
"Zašto bi neko bio tako... zao..."
Iza njegove maske opet se mogao čuti blagi kikot:
"Veruj mi... nisi još upoznala zlo kako treba. To što ti se desilo nije ono gde će taj čovek stati. Neće oka sklopiti ni prestati dok relikvije ne budu njegove. I uradiće sve da ih se domogne."