"RELIKVIJE DUŠA"

POGLAVLJE 4

"To je dobro." Rekao je on, i gledajući u nju kako polako jede hleb, nastavio je:
"Koji je razlog tvog dolaska?"
Ona ga je pogledala, sada samo malkice samouverenije:
"Pa... ostavio si... adresu..."
"Jesam. Nisam napisao da treba da dođeš na istu." Odgovorio joj je,
"Zar... nije trebalo da dođem?"
"To zavisi od ugla iz kog posmatraš. Vidiš, iz moje perspektive ti si prva osoba koja se posle moje promene usudila da dođe.

"Promene?"
"Da. Ljudi su prvo mislili da sam nestao. Tražili su me neko vreme bezuspešno, a onda je sve utihnulo kao okean posle cunamija. Verovatno misle da sam mrtav."
Ona ga je sada sa još većim šokom pogledala:
"Šta? Mrtav? Da li ti bežiš od nekoga? Zašto... bi to uradio?"
"Intrigantno je. Ja sam i dalje ovde, ali sada sam niko. I zanimljivo je gledati kako te svi zaborave kada prestaneš da previše otvaraš usta. Sada sam ja ovo odelo, i ova maska. Ja sam svetlo i tama, slika bez rama."
Ona ga je gledala potpuno ozbiljnim pogledom pokušavajući da odgonetne o čemu govori.
"Zaboravljen..." Rekla je tihim glasom, skoro pa tako kao da se plašila da nije pravi trenutak da uopšte pisne.
On je samo blago klimnuo glavom,
"Zaboravljen pod okriljem mraka. Ja sam ovde, ali to niko ne vidi. Jer niko ne gleda u dušu, svi pamte telo."
Ona je samo ćutala, i polako jela i poslednje parče svog hleba, ne znajući šta da kaže.

"Imaš li ti ime?" Pitao je on.
Ona je pogledala u njegovu masku,
"Da. Eleonora je moje ime... a tvoje?"
Blag kikot mogao se čuti ispod maske,
"Ja nemam ime. Ne više."